Avalski toranj

Korišćen je i za potrebe radio programa, pošte, policije, vojske, a na 123. metru je postojao i restoran i vidikovac. Razvojem tehnologije i promenom turističkih interesovanja građana postaje manje interesantan, a investiciono i redovno održavanje istovremeno postaje sve skuplje. Pozornost javnosti ponovo dobija u noći između 29. i 30. aprila 1999. godine kada biva srušen u suludoj agresiji NATO-a čiji su ga stratezi proglasili legitimnom metom. Tadašnje državno rukovodstvo i vrh RTS-a, na sreću, nisu odlučili da tamo žrtvuju bilo kog zaposlenog u državnoj televiziji, te je razaranje prošlo bez ljudskih žrtava. Nekoliko nedelja kasnije nastavljeno je emitovanje televizijskog programa modernim sistemom koji ne zahteva tornjeve „nebu pod oblake“.

Sedam godina kasnije, 21. decembra 2006. godine, Avalski toranj ponovo ulazi u žižu javnosti kao paradigma neracionalnog, rasipničkog, bahatog ponašanja tadašnje Koštuničine vlasti. Naime, tog dana je potpisan ugovor između Direkcije za imovinu Vlade Srbije, RTS-a i izvođača radova o izgradnji, kako su rekli, „gotovo istovetnog“ tornja, po ceni od pet miliona evra. U arhivi nisam mogao da pronađem podatak o postojanju tendera za javnu nabavku. Pronašao sam samo hrpu glupih izjava tadašnjih zvaničnika, koji su izgovarali: „Dok se toranj ne izgradi, bombardovanje naše zemlje neće biti završeno!“ Pre neku nedelju čusmo od ministra za prostorno planiranje i ekologiju da je toranj „simbol našeg bunta!“, a ministar kulture dodade da je avalski toranj „simbol zemlje koja je htela više!“ Period od tri godine izgradnje avalske kopije je iznedrio i specijalnu televizijsku emisiju sa svim obeležjima provincijalnog kiča kroz koju su prolazili političari, akademici, književnici, sportisti, estradne zvezde, glumci, slikari, novinari, svi puni hvalospeva o genijalnoj ideji obnove tornja čime „gradimo novi duh Srbije!“ Većina njih su odranije poznati pažljivom gledaocu kao statisti na Miloševićevim prijemima, mitinzima i kontramitinzima.

Od tada do danas su se promenile tri vlade: kohabitaciona, koaliciona i ova sadašnja – vlada pomirenja, a toranj je i dalje simbol demagoške retorike i državnog troškarenja. Pažljiviji analitičari će primetiti i to da se od tada nisu promenili ni predsednik Srbije ni direktor javne medijske kuće. Promenila se samo cena. Danas se govori o 8,5 milona evra, što znači da će konačna cena biti preko 10 milona evra iz džepova građana Srbije.

Za šta? Za kopiju objekta koji danas nema gotovo nikakvu upotrebnu vrednost, ali koji treba da simbolizuje naš bunt i okonča bombardovanje Srbije? I sve to iz budžeta u vreme kada postoje stotine važnijih potreba od kojh ću pomenuti samo dve, takođe paradigmatične.

U Srbiji danas postoji preko hiljadu škola koje nemaju adekvatne, higijenske toalete. To znači da desetine, stotine hiljada dece svakodnevno rizikuje da bude zaraženo raznim bolestima zbog toga što država na objektima za koje je zakonski nadležna, ne nalazi novac da izgradi ono što je decenijama civilizacijski minimum – čist klozet! Za potpuno rešenje ovog problema, za izgradnju sanitarnih prostorija u SVIM školama gde su danas neodgovarajući uslovi, potrebno je isto onoliko para koliko će koštati izgradnja kopije tornja!

Ali, prkos demagoga je važniji od zdravlja dece…

Suočen sa mogućnošću da će neki cenjeni čitalac ovih redova zaključiti da je poređenje koje sam dao bizarno, nudim još jedno. Ponovo su škole u pitanju. U toku je, pohvale vredna,Telekomova akcija uvođenja besplatnog interneta u sve škole u Srbiji. Kažu da je potrebno još 24.000 personalnih računara da bi SVE škole u Srbiji bile zadovoljavajuće opremljene ovim neophodnim nastavnim sredstvom 21. veka i pozivaju donatore da pomognu svojim prilozima. Solidan računar možete da kupite za 400 evra, što znači da je 24.000 x 400 = 9.600.000 evra ! Dakle, gospodo i drugovi na vlasti, za novac koji će biti ugrađen u avalsku kopiju možete da podignete srpske škole u vrh informatičke pismenosti u Evropi. To možete da učinite do početka sledeće školske godine, za par meseci, praktično odmah.

Ali, jesenje predizborno slikanje ispred grandiozne kopije tornja je važnije od obrazovanja dece…Važnije je i od 1.900 železničkih pružnih prelaza bez rampe na kojima ginu desetine ljudi godišnje, važnije je i od hroničnog nedostatka rampi za sugrađane u kolicima, važnije je i od katastrofalnog stanja u porodilištima i hirurškim klinikama širom Srbije, važnije od mnogih nedostataka u svim institucijama čiji je normalan rad obaveza države a ne dobra volja ovog ili onog političara. Ali oni to ne vide. Iz dedinjskih vila, sa žičara Kopaonika, kroz zatamnjeni prozor službenog automobila, sa vrha Avale ne vidi se nijedan problem u Srbiji.