Kontrarevolucija

Bez obzira što gotovo sve političke stranke i njihovi mediji sada pokušavaju da obesmisle i kompromituju taj talas građanske svesti i hrabrosti, tako retku pojavu u našoj istoriji, vrednosti za koje su učesnici tog događaja rizikovali svoje živote pobediće i nadživeće bašibozluk koji danas predstavlja „političku elitu“.

Danima slušam i čitam kako razni analitičari i komentatori gunđaju ili likuju na temu izneverenih očekivanja i potrošene petooktobarske energije, ponavljajući floskulu „ sve je isto samo njega nema“. Ni sam ne mogu da se otmem utisku da je aktuelna politička scena po ciljevima, motivima i mehanizmima skoro identična miloševićevskoj vlasti i daleko od ideala koji je postavljen pre devet godina. To su posledice kontrarevolucije koja je započela 6. oktobra 2000. godine Koštuničinom opstrukcijom okončanja revolucije merama koje bi nedvosmisleno predstavljale diskontinuitet sa prethodnim režimom. Kontrarevolucionarni pokret u kome su učestvovali skoro svi DOS-ovi statisti i trećepozivci, zajedno sa poraženim snagama bivšeg režima, ubistvom Zorana Đinđića je dobio ogroman podstrek, koji je doveo do njegove pobede, koja je marta 2004. godine krunisana formiranjem koaliciono-kohabitacione vlade sa manjinskom podrškom „reformisanih socijalista“.

Danas je više nego jasno da su protivnici svega onoga što je predstavljala petooktobarska revolucija i protivnici nas koji smo iskreno verovali u njene ideje i radili na njihovom sprovođenju, ostvarili pobedu, nadam se privremenu. Najbolji, bolje rečeno najgori, dokazi za to su to što je Dačić ministar policije, Mrkonjić ministar kapitalac za infrastrukturu, Tijanić direktor javnog medijskog servisa, a Đukićka-Dejanovićka predsednica parlamenta. Nedostaje samo da Tadić, na predlog ministra inostranih poslova a iz razloga racionalnosti, metodom strogosti, za ambasadora Srbije u Moskvi postavi Mirjanu Marković. Julovka sa PVC cvetom u kosi je već tamo, te ne bi bilo troškova selidbe, država domaćin bi joj sa zadovoljstvom dala agreman po hitnom postupku, a prvi sekretar bi bio visoko cenjeni Jugoslavljev sagovornik – Hadži Struja!

Kontrarevolucionarna koalicija je danas jača nego ikad. Nema nijedne parlamentarne stranke koja nije, na ovaj ili onaj način, direktno ili indirektno, deo te čudne družine. Stranke koje čine vladu sa ponosom nastavljaju Miloševićevu spoljnu i unutrašnju politiku, sada licemerno umotanu u proevropsku ambalažu a naprednjaci, narodnjaci, šešeljevci, čedisti, vukovci, autonomaši i manjine je podržavaju, neki i iz ideoloških ali svi iz finansijskih razloga. Za razliku od Miloševića koji je hteo da fizički uništi opoziciju i u tome nije uspeo, sadašnji vlastodršci su rešili da kupe opoziciju i u tome su uspeli. Naravno, to su učinili našim, narodnim parama, široke ruke… Današnji vlastodršci, ovi „moji“ i ostali, stide se 5. oktobra i zato nisu učestvovali ni u ovogodišnjem obeležavanju godišnjice ovog velikog događaja srpske istorije. To je prirodno jer su tog dana, pre devet godina, bili sa druge strane, otvoreno ili prikriveno.

Znam da je mnogi poštovani čitalac ovih redova i sam svestan činjenica koje iznosim i nije mi namera da otkrivam istinu koju svi znaju. Moja namera je da podsetim na vreme kada je demokratska vlast iskreno i dosledno radila na ostvarivanju petooktobarskih ciljeva, bukvalno „ne žaleći da u toj borbi da i svoj život“. Kreator, inspirator, izvođač, vođa narodne revolucije, Zoran Đinđić, ubijen je zato što je projekat modernizacije Srbije, sa ciljem da je pripremi da uspešno savlada sva iskušenja koje 21. vek postavlja pred čovečanstvo, bio realno ostvariv. Sećanje na dve godine u kojima je Zoran vodio srpsku vladu i godina nakon njegove smrti, u kojoj je ta vlada vođena po njegovim principima, danas predstavljaju nadu zdravom delu našeg društva da je ostvarivanje civilizacijskih vrednosti Evrope na početku novog milenijuma moguća misija. Subjektivnost ovog mog zaključka je nesumnjiva, ali ovo uverenje prepoznajem i u očima hiljada građana koji sa strahom i užasom posmatraju nalet primitivizma i divljaštva koji ponovo, kao u vreme Miloševića, jeste obeležje naše svakodnevice. Prepoznao sam to i na licima onih koje sam juče sreo na Zoranovom grobu, na licima ljudi koji na njegovoj humki, u sećanju na njega, pronalaze više života i nade za budućnost nego u svim demagoškim izjavama današnjih političara. Niko nema pravo da demonizovanjem i bagatelisanjem Petog oktobra ubije nadu u mogućnost postojanja normalne Srbije, a pokušaj da se sećanje na taj datum upokoji jeste atak na budućnost našeg društva.

No pasaran!