Oduševljenje Rusa za „punto“

 Mnogobrojne zablude su omogućavale i lakšu manipulaciju podanicima od strane vladara, državnih, verskih i vojnih moćnika. Stvaranje zabluda i njihovo utemeljivanje u kolektivnu svest jedne nacije, bio je lak posao u vremenima koja su bila siromašna naučnim i tehnološkim sredstvima neophodnim za ozbiljnu analizu stvarnosti. Široko rašireno neznanje, strah od nepoznatog, netolerantnost i neprijateljstvo prema drugim nacijama i verama, sve to zajedno je stvaralo jako povoljan ambijent za kreiranje i širenje zabluda u svim tadašnjim državama i državicama. Srbija nije bila izuzetak i Srbi su, po tom osnovu, vekovima bili potpuno ravnopravni sa drugima.

Munjevit naučno-tehnološki razvoj, demokratizacija država, širenje korpusa ljudskih prava, ogromno povećanje broja školovanih ljudi, mogućnost lakšeg putovanja i ostvarivanja komunikacija među ljudima, u dvadesetom veku su značajno otežali stvaranje novih zabluda i olakšali razobličavanje starih. Nažalost, Srbi pripadaju onoj manjini među narodima u civilizovanom svetu koji u sebi nisu našli snagu za obračun sa starim zabludama većje, da stvar bude još gora, Srbija danas, na početku dvadeset prvog veka, društvo koje proizvodi zablude i na njima pokušava da gradi temelje svoje budućnosti. Glavni kreatori su, naravno, političari i njihovi novinari, njihovi akademici, njihovi analitičari, njihovi sveštenici, njihovi… To me ne čudi, jer su to loši političari, oni koji politiku ne vide kao delanje za opšte dobro u službi građana nego kao lukrativnu aktivnost za lični interes. Čude me građani, mnoštvo onih koji, iako imaju dovoljne preduslove, obrazovanje i skorašnje životno iskustvo pogubnog dejstva zabluda, halapljivo gutaju mamce novih laži uživajući u njima. Dakle, ne samo da i dalje veruju u srpsku nebesku pobedu na Kosovu polju 1389. godine, sumnjaju da je Tito umro, ubeđuju svoju decu da je Srbija zemlja prebogata sirovinskim resursima i ima najvažniji evropski geostrateški položaj zbog koga se pletu vatikansko-masonsko-mudžahedinsko-homoseksualno-germansko-aglosaksonske zavere protiv nas, nego i dan današnji otvorenih usta, skoro zaljubljeno, potpuno uvereni u ispravnost njihovih reči, gledaju u višestranački hor političke vrhuške, koja im pripoveda bajke o kragujevačkom Fijatu za rusko tržište i novim diplomatskim pobedama koje će, evo za neki mesec, možda većsutra, pred onim drugim, dobrim, Haškim međunarodnim sudom pravde poništiti nezavisnost Kosova.

Surova istina je da se ni jedno ni drugo neće desiti. Prošlogodišnja predizborna priča o „puntu classico“, koji će preporoditi srpsku privredu, tačna je onoliko koliko su tačni izveštaji koje su onomad o svom finansiranju podnele parlamentarne stranke. Da podsetim, govorilo se o novom modelu do kraja prošle godine, o italijanskoj investiciji od nekoliko stotina miliona evra, o zapošljavanju nekoliko desetina, možda i stotina hiljada radnika, o dolasku Folksvagena, Mercedesa, Renoa i Japanaca, koji neće dopustiti Fijatu da jedini pokupi kajmak u srcu Šumadije. Jer, uveravali su nas zvaničnici, samo bratsko rusko tržište će, uz olakšice koje daje Sporazum o slobodnoj trgovini između dve zemlje, progutati bar 200.000 automobila godišnje. Naravno da su se racionalni ljudi s pravom pitali otkud toliko oduševljenje Rusa za „punto“, i ako baš ne mogu bez njega, što u Rusiji ne naprave Fijatovu fabriku. Oni obavešteniji, oni koji znaju da čitaju i pišu baš svih trideset slova naše azbuke, odmah su upozoravali da Sporazum o slobodnoj trgovini važi samo za proizvode koji imaju većinsko (preko 80 odsto) poreklo država potpisnica, a u kragujevačkom „puntu“ je srpski samo vazduh u gumama, jer 100 odsto delova dolazi iz Italije. Lažje bila toliko velika da je ruski ministar za vanredne situacije g. Šojgu morao usred Beograda da demantuje mogućnost njegove povlašćene prodaje na ruskom tržištu.

Bajka o diplomatskim pobedama koje će dovesti do poništenja otcepljenja i nezavisnosti Kosova je još veća i besmislenija laž. I vrapci znaju da Međunarodni sud pravde ne donosi obavezujuće odluke, a novu devalvaciju buduće odluke tog suda je učinio naš mlađani ministar inostranih poslova svojom skorašnjom izjavom da „ako sud donese odluku da je otcepljenje Kosova pravno dozvoljeno, mi ni tada nećemo priznati njegovu nezavisnost“. Znači ako nam ne odgovara mi nećemo poštovati preporuku tog suda, a očekujemo da je drugi slepo poštuju!? Mladog fizičara bi neko iskusniji i vičniji diplomatiji morao da podseti i na činjenicu da u poslednjih nekoliko hiljada godina nijedna država nije na sudu uspela da zaštiti svoju teritorijalnu celovitost, a i da prenošenje problema Kosova iz sfere politike u sferu prava nije pobeda nego poraz diplomatije.

Priča o našim zabludama će se, nažalost, nastaviti…