Prvomajska

I ove godine je praznik rada proslavljen bez ijedne pomena vredne manifestacije zbog koje se ovaj datum obeležava. Radnici su roštiljali, sindikalci su zbog toga gunđali, a neki tajkuni su proveli još nekoliko besanih prvomajskih noći zabrinuti nad sudbinom državnih preduzeća čije čudotvorno ozdravljenje zavisi samo od njihovog patriotskog angažovanja. Desilo se i nešto neobično lepo – političari su ćutali gotovo ceo vikend…

Pre godinu dana su nas ubeđivali da svetska ekonomska kriza nije bauk, danas nam govore da je ona u Srbiji prevaziđena i da ovo opšte beznađe u kome se privreda nalazi jeste prvi korak novog ekonomskog blagostanja. Moj naivni pokušaj da pomognem dobronamernim, besplatnim savetom je propao, a iza nas je još jedna prokockana godina. Da podsetim…

Praznik je prošao i vreme je da se svi, a posebno politička „elita“ ove zemlje, vrate svom poslu. To ne sme biti nastavak estradne političke demagogije koja poslednjih nekoliko godina obeležava srpsku političku scenu. Kriza, njeni uzroci i posledice dramatično su ozbiljniji nego što je njihova dosadašnja percepcija i politička prezentacija. Tačno je da svetska ekonomska kriza nije započela u Srbiji i da recept za njeno prevazilaženje ne treba tražiti kod nas, ali je nužno spoznati činjenicu da je naša domaća, socijalna, ekonomska i politička kriza postajala pre ove belosvetske. Ova naša, domaća, mnogo je opasnija i zbog činjenice da njeno rešavanje i izlazak iz nje zavisi samo od nas. Svetska ekonomska kriza će proći za deset do petnaest meseci, ali će domaća kriza ostati ako danas ne nastavimo reforme definisane i započete u prvim godinama ovog milenijuma, reforme koje su poslednjih pet godina kompromitovane i demonizovane upravo od onih čija je istorijska obaveza bila da ih dosledno sprovode. Bez uspešnog okončanja tranzicije, građani Srbije će biti uskraćeni za benefite koje će doneti okončanje svetske ekonomske krize. Upravo danas, kada kriza na ovim prostorima još nije pokazala svoju punu snagu, poslednji je čas da se svi zajedno trgnemo i prihvatimo posla. Jasno je da su Vlada i onaj ko njome upravlja glavni nosioci ovog neodložnog posla. Nisam siguran da nisu zaboravili šta treba da rade, pa ću pokušati da ih podsetim na najvažnije. Dakle, hitno treba:

l Doneti konačnu odluku o spoljnopolitičkom pozicioniranju Srbije. Treba biti u dobrim odnosima i sa nesvrstanima i sa Moskvom i sa Vašingtonom, ali integracija u Evropsku uniju nema alternativu, uz ispunjenje svih postavljenih uslova.

l Definisati razvojnu strategiju Srbije, njene prioritete i stvoriti realne, dugoročne podsticajne mere za njeno ostvarivanje.

l Završiti proces privatizacije, uključujući i javna preduzeća, i dosledno sprovoditi Zakon o stečaju.

l Pojednostaviti zakonski okvir za poslovne aktivnosti i smanjiti poreze na plate van javnog sektora.

l Izvršiti racionalizaciju i podići nivo stručnosti državne uprave i lokalne samouprave.

l Vratiti imovinu Vojvodini, opštinama i gradovima, okončati restituciju.

l Okončati reformu pravosuđa i reaktivirati reforme obrazovnog, zdravstvenog i penzionog sistema.

Danas, godinu dana nakon što je prethodni pasus objavljen, potpuno sam svestan da navedene neophodne mere neće biti sprovedene ni u narednih godinu dana, ni za dve godine, jer se izborna kampanja besomučno ubrzava. Prave, suštinske reforme ne žele ni oni koji vladaju, ni oni koji se nadaju da će vlast preuzeti, niti oni kojima se vlada. Srbija je postala država u kojoj ogromna većina političara, ali i građana, kreira, eksploatiše i konzumira paranormalan sistem vrednosti „novog državnog socijalizma na srpski način“. Svi bi da upravljaju ili bar da rade u državnom sektoru, u Telekomu, EPS-u, Srbijagasu, makar u Železnicama ili Pošti, u bilo kom, pa i propalom preduzeću ili instituciji koja nosi predznak državno ili javno. Dame i gospodo, drugarice i drugovi, braćo i sestre – to nije normalno, to je bolesno! Reforme bez promena ! To je najšire prihvaćena definicija srpske tranzicije.

Hvala glavnom i odgovornom uredniku i redakciji Danasa što su mi pružili mogućnost da proteklih dvanaest meseci svojim razmišljanjima o važnijim elementima srpske stvarnosti opterećujem deo naše javnosti. Naravno, nisam očekivao da će moje paškvile, kako moje tekstove na stranicama ovih novina, onomad, nazvaše zakleti čuvari imena, lika i nedela J.B.Tita, Staljinovi klimakterični pioniri, promeniti bilo šta. Pisao sam ono što osećam, ono o čemu su nauka, iskustvo i razum odavno dali svoj konačan sud, ono što je , uveren sam, dobro za Srbiju i što joj dramatično nedostaje.

Hvala vam na strpljenju, ja vas više ne bih opterećivao…