Vidim da su i oni sami postali svesni te činjenice te najavljuju promenu svog naziva. U pripremama za svoj novembarski kongres, Dinkić&company su rešili da genijalno (a kako bi inače) reše skoro sve probleme Srbije.

Prvo je pronađeno rešenje za profesionalizaciju i moralni preporod medija. Usvojene su izmene i dopune Zakona o informisanju na način koji je tako retrogradan i surov, da je bio neprihvatljiv čak i za naprednjake, socijaliste i radikale, za one čije je partijsko i lidersko ludilo u bliskoj prošlosti, na kraju prošlog veka, doslovno ugrozilo fizički opstanak države i naroda. U zabludi su oni koji kažu da je Dinkić to uradio samo da bi uništio ono što se zove Kurir, svog sjajnog saradnika iz vremena prljavih afera usmerenih protiv, do dana današnjeg jedine istinske i iskrene reformske i demokratske srpske vlade, one koja je januara 2001. započela svoju misiju. Cilj tog zakona je mnogo dublji i opasniji, a prvi efekti su da je Veliki brat isterao Ljubu Živkova sa B92, jer se nema para za obojicu, dok je Antonela pohrlila u zagrljaj Velikog brata sa javnog servisa za koji i za koga nikada nisu važile ni zakonske ni moralne norme.

Drugo „ekspertsko“ genijalno rešenje će ponovo zanavek rešiti problem nerešenih stambenih potreba, koji je posebno izražen kod mladih bračnih parova. Kažem ponovo, jer je Dinkić ovaj problem trajno rešio pre dve godine. Demagoškim parolama koje su identnične ovome što čujemo danas i tada smo ubeđivani da je pronađeno rešenje svih problema sa kojima se suočavaju investitori, građevinci i podstanari. Ono što je tada najavljivano uz fanfare, nepodeljenu naklonost i „slobodnih“ i bulevarskih medija i blentavi klimoglav koalicionih partnera je ubrzo doživelo pravi fijasko, nakon koga su hiljade lakovernih građana koji su se prijavili na konkurs, ostali bez povoljnog stambenog kredita. Građani Srbije nikada nisu dobili izveštaj o tome kakvi su pravi efekti tog hokus-pokus projekta, koliki je procenat onih koji su dobili stanove, koliko je narodnog novca za to potrošeno i ko su pravi dobitnici ovog zamešateljstva. Šta smo drugo mogli i da očekujemo od oligarhije koja nije dala ozbiljan izveštaj ni o troškarenju novca iz NIP-a, a zahteve da se Skupštini Srbije prezentira završni račun budžeta proglašava atakom na evropsku budućnost naše države?

Neiscrpan izvor jedinstvenih, neponovljivih i neostvarivih ekonomskih rešenja stranke sa šifrovanim imenom podario nam je još nekoliko pikanterija.

U ime svih nas, ali bez naše saglasnosti, „eksperti“ su, uz nekoliko desetina šiparičkih treptaja koalicionih partnera, doneli odluku da se iz džepova svih građana Srbije, iz budžeta koji nije ni Cvetkovićev ni Dinkićev nego naš, daju subvencije onima koji su se osmelili da kupe kragujevački „punto“, IMT traktor ili FAP-ov kamion. Uz to svaki stranac koji pristane da se slika sa nekim srpskim ministrom i obeća da će da zaposli stotine radnika dobija ogroman finansijski stimulans iz onog istog našeg, siromašnog budžeta. Kada uslikani pokupi pare i nestane, ovi sa fotografije, ovi koji se slikaju ispod grba i ispred zastave ubeđuju nas da je to normalno, da je teška situacija na svetskom tržištu, da je Srbija rizična zemlja… Može im se to jer nema prave opozicije, jer su mediji zaplašeni ili plaćeni da ćute, jer građani i dalje veruju šarenim lažama.

Postoje i normalna, proverena rešenja za probleme koje sam naveo. Problem podstanara se rešava tako što država i lokalne samouprave izgrade nekoliko desetina hiljada jeftinih i funkcionalnih stanova koje zatim ne prodaje ispod cene partijskim poslušnicima, nego izdaje u zakup, po povlašćenim cenama onima koji danas ne mogu da kupe stan. To su stanovi do 60 metara kvadratnih za koje je grad dao besplatno zemljište na manje atraktivnim lokacijama, banke kreditiraju izgradnju dugoročnim povoljnim kreditima za koje garantuje država, a mesečni zakup ne prelazi polovinu prosečne plate. Za ove namene postoje i superpovoljni krediti koje nude banke iz inostranstva, a koje može da dobije čak i ovakva vlada. Siromašni građani dobijaju privremeno jeftino rešenje svog stambenog problema, banke novac daju u siguran plasman, građevinari rade punom parom, čime se snižavaju i cene stanova za realno tržište, a država trajno zadržava svoju imovinu u svom vlasništvu i njome dugoročno pomaže socijalno ugroženima.

Razmotrite, gospodo sa vlasti, ovo neoriginalno, staro i provereno rešenje. Nije „ekspertsko“, ali je pošteno.