Srpske javne kuće

Javni sektor u širem smislu, kao što znate, čine školstvo, zdravstvo, socijalne ustanove, kulturne institucije, javni medijski servis, državna uprava, pokrajinska administracija, lokalne samouprave, javna preduzeća na sva tri nivoa i svi drugi kojima je osnivač ili vlasnik država, pokrajina, gradovi i opštine, a čija uloga i smisao postojanja jeste da kao neophodan servis građana podižu nivo kvaliteta njihovog života. Lepo zvuči, zar ne? A kakvo je realno stanje u toj oblasti? Mnoge ankete i analize koje su se time bavile poslednjih godina donele su nam rezultate koje možemo podeliti u tri grupe. U najvećem broju javnih institucija stanje je katastrofalno, u manjem broju je nešto gore, a u trećoj grupi stanje je mnogo gore.

Srbija je država u kojoj javni sektor nije servis građana nego logistička baza koja prvenstveno služi vrhu vlasti, prvacima političkih partija, njihovim tajkunima i drugim malobrojnim miljenicima. To je razlog što su udružene kontrarevolucionarne vlasti, kuso i repato, koaliciono i kohabitaciono društvance, koje narodnom voljom vodi ovu zemlju od marta 2004. godine, zabranile sprovođenje ozbiljno osmišljenog plana privatizacije javnih preduzeća i racionalizacije javne uprave. Za njihove zahteve i njihove potrebe svi činovnici imaju dovoljno znanja, vremena i ljubaznosti. Oni ne čekaju na šalterima, nijedan činovnik ih ne maltretira i pravi budalama, njihove telefonske linije su perfektne, njihova pošta ne kasni, za njih nema restrikcije struje ili vode, samo za njih važi univerzalno pravilo „klijent je uvek u pravu“.

Zašto bi onda privatizacijom i racionalizacijom dolazili u situaciju da njihovi nesposobni aparatčici izgube posao ili da njihovi „sposobni ortaci“ izgube unosne ekskluzivne ugovore sa javnim preduzećima? Neka sve to plaćaju građani, sami su za njih dobrovoljno glasali…

Posledice takvog stanja u javnom sektoru, čije su direktorske fotelje i mesta u upravnim odborima deo postizbornog plena, mnogobrojne su. Srbija je po analizi Svetskog ekonomskog foruma danas na 93. mestu na svetu po konkurentnosti, dvadeset mesta niže nego 2003. godine. Po lakoći poslovanja smo na 90. mestu, a po brzini dobijanja građevinske dozvole na tragičnom 174. mestu od 183 države. Eksperti Svetske banke ne mogu da se načude nad činjenicom da 850 miliona evra povoljno odobrenih kredita Srbija ne koristi već duže od godinu dana, a i to je posledica ekstremno sporih birokratskih procedura. Lavirinti srpske birokratije su nepoznanica i ministarki finansija, koja nam neki dan priznade da nema pojma ko, kada i kako raspolaže sa 1,3 milijarde evra narodnog novca. Reče to i ne odstupi sa funkcije, verovatno pod uticajem svog kolege iz zdravstva, Tomice „Večnog“, koji nam neki dan priznade da „ministar u Srbiji svaki dan ima razloga da podnese ostavku“, ali da naši ministri-junaci uspešno odolevaju tom iskušenju. Obavešteni izvori iz Vlade kažu da Diana, koja veruje u čuda, neće napustiti kabinet dok ne sazna bar jedan, makar najminimalniji detalj iz istorijskog finansijskog sporazuma Tadić – Medvedev. Pročulo se da je premjer Cvetković već saznao da će taj ugovor biti potpisan plavim mastilom, na čemu su uporno insistirali naši pregovarači.

Racionalizacija broja vladinih činovnika, obećanje dato danas lakovernim ekspertima MMF -a, neće biti sprovedeno. Nakon unutarvladine licitacije o broju prekobrojnih: Cvetković – 2.000, Dinkić – 4.000, Marković – 8.000, Dragutinović – 14.000 … postaje jasno da je na pragu nova prevara, jer je broj zaposlenih u državnoj administraciji, kojim se manipuliše u poslednjih nekoliko dana, porastao sa „oko 28.000“ na „preko 30.000“. Kako su to već zaključili ozbiljni ekonomski analitičari, biće otpuštene samo „mrtve duše“, oni koji nisu ni radili u ministarstvima i posebnim organizacijama, i poneki profesionalac koji nije želeo da postane poltron. Naravno, u državnoj administraciji ima puno pravih profesionalaca, ali su oni u zapećku, jer ne mogu da sprovode politiku „prevarantskog marketinga“, koja danas dominira.

Dakle, nema smanjenja troškova administracije, birokratija neće postati efikasnija, a privilegovani će je i dalje tretirati kao svoj servis. Monopolisti iz javnog sektora će nastaviti da troše ogroman novac za nepotrebne reklame koje im preskupo kreiraju dvorski savetnici. Podizvođači u javnim preduzećima, obično članovi šire familije direktora ili člana upravnog odbora, odranije poznati organima gonjenja, i dalje će dobijati ugovore bez primene Zakona o javnim nabavkama. Mediji će o tome i dalje ćutati, jer njihov opstanak zavisi od oglasa i reklama koji dolaze iz javnog sektora ili od kompanija koje su spremne da plate „ dobre odnose sa državom“. Opozicija i sindikati su odavno namireni ostacima sa dvorske trpeze, a građani? Gunđaju… za sada.