Borka Pavićević

Na glavnom subotičkom trgu, gde je devedesetih bila fontana, zelena i živa, danas je još jedna rotonda sa spomenikom Jovanu Nenadu u sredini. Spomenik je nekoć bio postavljen uza zid kuće u proširenom delu trga, ili ulici koja vodi ka Radničkom univerzitetu u kome i dalje radi Boško Kovačević (Otvoreni univerzitet), kandidat za predsednika pokrajine Vojvodine između „jogurt“ revolucije i kasnijih „dešavanja“ čini mi se (ako se dobro sećam da je njegov „greh“ bio u odlasku na razgovor sa Stipe Suvarom). Onda je na scenu stupio Radoman Božović.

Krajem prošle nedelje bila sam dva i po dana u Vukovaru. „Pogledajte Vukovar, pogledajte svoju budućnost“, takva je bila naslovnica „Vremena“, jeseni devedeset i prve prošlog veka. Reči su bile Miloša Vasića uz tekst sa lica mesta. Lice mesta. I lice Sajrusa Vensa koje se presložilo, demontiralo i montiralo u jednom kadru, u susretu sa razrušenim, izgaženim Vukovarom, našom budućnošću.

U svom tekstu u ovim novinama, Zlatko Paković govori o ženama, borkinjama koje i koje bi mogle da iznesu procese pomirenja i sporazumevanja (jer su to i do danas činile) bolje i trajnije od svih postojećih institucionalizovanih pregovarača.

Veoma često se čuje da je neka ili neko „diplomirani pravnik“ ili „diplomirani ekonomista“, „akademski slikar“, to bi, naime, trebalo da bude odgovor na pitanja o kompetentnosti, ili kapacitiranosti „novih kadrova“. Nije izuzetak i da se „naspominju“ ocene na fakultetima, ili bar njihov prosek.

Začudno jeste, ali pomaže, ili je „korisno“, nakon trodnevnog boravka u Berlinu, prvenstveno na skupu što ga je organizovala fondacija Hajnrih Bel: „Mobilizirajte“ - Međunarodna konferencija o aktivizmu, ili aktivistička konferencija, gde je stotinak mladih ljudi zaista iz čitavog sveta pokušavalo da razume, odredi se, „učini nešto“; otvorila sam knjigu „Nemačka, Nemačka, između ostalog“ Hansa Magnusa Encesbergera, objavljenu kod nas osamdesetih u prevodu - koga drugog do Drinke Gojković, u izdanju BIGZ-a, urednik je - ko drugi do Ivan Čolović.

U znak saosećanja ljudi obično kažu „Znam kako ti je“, što bi književno bilo „Razumem kako se osećate.“ Švedska spisateljica Agneta Plejel iskaz „Razumem kako se osećate“ preobraća u „Kako se osećate kada razumete“. Ona to čini da bi u svoju dramu uvela Sonju Kovalevsku (1850-1891), prvu i najveću evropsku matematičarku, koja je u jedanaestoj godini počela da postaje genije čitajući tapete sa formulama na zidovima svoje dečje sobe. Rođena u Moskvi, studirala na nemačkim univerzitetima, Sonja Kovalevska, koja je dobila katedru za matematiku na Stokholmskom univerzitetu, prva je žena u Evropi koja je dobila zvanje redovnog profesora univerziteta. Dakle, kako se osećate kada razumete?

Da biste napustili aerodrom “Nikola Tesla” u Beogradu, i da biste došli do taksija kojeg ste pozvali, morate da odete do spomenika Nikoli Tesli. Taksi kojeg ste pozvali odgovoriće vam da ne može da vas pokupi na izlasku iz aerodromske zgrade, već da priđete, ma šta nosili ili vukli, do “spomenika”.

Banka, naravno, ima čuvara, to je onaj koji otvara i zatvara vrata, dočekuje vas i ispraća. Ljudi nema mnogo, ali ih ima. „Ko je poslednji“, pitam. Tišina, niko ni da zucne. „Iza koga da stanem?“ Ništa, jedna „gospođa“ gleda u daljinu, u zid iza šaltera. „Gospodin“ još malkice okreće leđa, nagoveštavajući tako svoju neželju za „komunikacijom“. Službenica za šalterom, hoteći da održi „dobar duh“ , daje znak da sačekam. „Zašto, ljudi, zašto nećete da odgovorite, zašto nećete ništa da kažete kada vas lepo pitam?“

I sam Putin je jednom prilikom otprilike rekao da onaj ko ne žali za Sovjetskim Savezom nema srca, a onaj ko želi da se SSSR obnovi nema mozga. Isto važi i za odnos prema SFRJ, pod uslovom da ste je bar malo osetili. E, hajde sad, probajte da potez odlikovanja koja je Tomislav Nikolićpodelio predsednicima bivših republika SSSR (sem baltičkih) ocenite prema ovoj izjavi, takođe odlikovanog Putina. A da ne uvredite predsednika Nikolića.

Pokušavam da shvatim šta se to dogodilo, ovoga puta na košarkaškoj utakmici kupa Radiovoje Korać, jer sam jedna od onih građanki koje su nosile stolicu u prvi komšiluk koji ima televizor kako bi videla Koraća. Na vestima B92 vidim kako Predsednik košarkaškog saveza Srbije Dragan Đilas ulazi na košarkaški teren u Kragujevcu, gde još uvek traje metež, dim i splin, gužva, pometnja, „pejzaž posle bitke“ (Birs).

PROLOG:Sava Kovačević rođen je 25. januara 1905. godine u selu Nudolu kod Grahova u Crnoj Gori.Za komandanta Pete crnogorske proleterske brigade postavljen je 12. juna 1942. godine, a u Petoj ofanzivi za komandanta Treće divizije.Sava se najčešće nalazio u neposrednom jurišu, tamo „gđe smrt gori pred očima“. Poginuo je u proleterskom „U-r-a-a!“ u najslavnijoj bici NOB, 13 juna 1943. Za života je ušao u pjesmu i legendu, a slava mu je nadrasla vrijeme. Kao pukovnik po činu odlikovan je Ordenom Kutuzova.Za narodnog heroja proglašen je 6. jula 1943. godine. (www.cnj.it)

U petak, 1. februara, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, održana je promocija knjige Snježane Banović „Država i njezino kazalište“ uz prisustvo autorice, te Velimira Viskovića, urednika knjige („Profil“ iz Zagreba) koja „istražuje niz do sada nepoznatih događaja u četvorogodišnjem razdoblju djelovanja središnjeg kazališta NDH, koje je unutar strogog ustaškog koncepta trebalo biti nositeljem novog duhovnog i materijalnog preporoda hrvatske kulture.“

Već danima mi se pred očima vrti žuta kuća, oranž kuća, kuća kao svadbeni kolač, kup sladoleda, balkončići izvedeni jedan iznad drugog, stub nad stubom, prozori i vrata oivičeni belim ramovima, od gipsa ili su od šlaga, razvedeno zdanje umnožene, a sužavane osnovice, reklo bi se da je na nekom moru, takvih je koliko vam duša ište, istih takvih, samo malo većih, kuća nad kućama.

U pravu je ministar pravde Nikola Selaković, koji je u „Utisku nedelje“ rekao kako je ovdašnja situacija promenjena posle oslobađajućih presuda Markaču, Gotovini i Haradinaju. Kao da smo svi u jednom liftu koji se pomeri sprat više, a onda se naglo spusti sprat ili dva, ili sve do podruma.

Već izvesno vreme „nosim se“ sa knjigom Mire Otašević „Zoja“. Dobila sam je od Mire još na Sajmu knjiga. Ta knjiga-knjižica, „teka“, kako knjige o bitnom naziva Bora Ćosić, misleći da se iz njih uči, ili se saznaje da bi se osećalo, taložila se kao presek čitavog evropskog iskustva pobune, umetničke i političke.