Borka Pavićević

„Otelo“ Viljema Šekspira u režiji Miloša Lolića i Jugoslovenskog dramskog pozorišta jednostavna je, ali ne i pojednostavljena predstava. Kompleksna, ali ne i komplikovana. Njena vrlina je u strukturi oko vrline, i oko zla. A njena političnost u aberaciji sa svetom i sredinom u kojoj živimo. Ona impostira transkategorije u pitanjima „različitosti“ kao mogućnost opstanka u odgovoru na složenu i „kontroverznu“ stvarnost. Ne samo našu. Lolić, reditelj, dakle, ne ilustruje, kao što i ne prikazuje, već prokazuje i iskazuje.

"Ljubav ne prestaje" naslov je pogovora što ga je za predstavu "Post scriptum" po delima Danila Kiša, adaptatora i reditelja Varje Đukić napisao dramaturg istog zbivanja u Crnogorskom narodnom pozorištu, Bozo Koprivica. Koji voli i Kiša i Varju i predstavu, i decu u njoj, te uprkos pitanja da li je predstava "ravnosuštna" velikoj literaturi (Kišovoj), "samo se gospoda bore za izgubljenu stvar". Da budu "ravnosuštna". I to je ljubavni čin.

Nameravala sam da vas danas izvestim o predstavi „Post scriptum“ Crnogorskog narodnog pozorišta, što ju je po delima Danila Kiša uradila u svakom smislu jaka žena, glumica, rediteljka, izdavačica i rukovoditeljica knjižare i prostora kulture „Karver“ u Podgorici, Varja Đukić. No, to ću uraditi sledeći put, budući da je u nedelju umro Rade Mikijelj, jedan od najvećih demokrata, mišlju i delom, advokat i na svaki način aktivist.

Moram priznati da je teško savladati uzbuđenje prilikom čitanja intervjua Branke Petrić u poslednjem broju Vremena - „Moj život sa Bekimom“. I poštovanje pred ličnošću izuzetne veličine.

U nedelju, prošlu, kišilo nije, a ni snežilo, na pijaci oblačno i lepo. Tako nekako kada na pijacu dođete, čini vam se da ima svega, tezge izgledaju bogatije i na njima ima više boja nego što ih je na građanima. Kako glasi ona narodna o toplom vremenu koje čuva siromahe i Rome, siromahe.

„Bivalo je slučajeva - u našoj neblagorodnoj balkanskoj sredini naročito, i mnogi od nas ih je na svojoj koži osetio - da se jedan zlotvor, ili grupa njih, grlato razviču i razljute da nekome pripreme propast. A oni okolo, umesto da ometu nečovečnost i spreče rđavštinu - mizerno se na prstima uklanjaju, što dalje, zato što se boje da i sami ne navuku na sebe gnev nasilnika, pa bez savesti ostavljaju žrtvu uništenju.

Posle zlostavljanja i uništenja politike kao bilo kakve plemenite javne radnje (teško je sada baviti se „osvežavanjem“ ovoga pojma u Aristotelovom ili bilo kom drugom smislu, smisao je inače ono što je nedostatno), sada je na redu i dovođenje u pitanje ili obesmišljavanje takozvane „matematike“, tako često pominjane u izbornom i postizbornom periodu, kao zamene za politiku.

Nagradu ovogodišnjeg 53. Oktobarskog salona dobio je umetnik Vladimir Miladinović „za politički angažovane crteže tušem na papiru kojima je kopirao naslovne i druge strane režimskih novina sa početka 90-ih godina, podsećajući na događaje i državnu propagandu toga vremena“. „Sami protiv celog sveta.“ O čitavom ovogodišnjem Oktobarcu suvereno je govorio Branislav Dimitrijević, njegov kustos, u emisiji „Hoću da znam“ autorke Nataše Odalović, što posle razgovora sa Uliksom Fehmijuom, koji je bio u potpunosti ispunjenje devize Branke Petrić da je „život stvar ukusa“, predstavlja visoki domet ove emisije koja uspeva da spoji intelektualno i emocionalno, tačnije uspeva da ne razdvaja tačnost i iskrenost.

„Ne mora“, naslov je već zatvorene izložbe grupe Škart u Salonu muzeja primenjene umetnosti, izložba se videla već kada ste prilazili ili prolazili, ona je bila i u izlozima, izloženo se izlagalo i za prolaznike, namerne ili slučajne, reklo bi se onako, za sve, što nije nužda, ali je izbor. („Što više ‘ne mora’, to više mora“).

Gledam pre neko veče Milicu Delević u intervju sa Danicom Vučinić (pametnu i lepu Milicu), sasvim retko, odabrano, čoveka/ženu sklonu kako promišljanju sveta oko sebe tako i autorefleksiji. Rečju, kolika je dubina, tolika je i dilema, pa se pitam: ko je taj ko ima pravo ili mandat da od promišljanja, ili otvaranja procepa kao osnove društvenosti, ili javnoga prostora, stvori Prokrustovu postelju, u koju, naravno, polaze najpre oni najmanje jednosmerni, ili najširi, po savesti i odgovornosti, sasvim svejedno.

Jutros, u radno vreme za one koji imaju radna mesta, nailazim ispred nemačkog konzulata, vrata odmah pored CZKD-a, kad tamo opet nešto više „publike“ nego prethodnih dana. Odlazim na kafu preko puta, kao da se u kafiću podigla živost. Ima sveta, a komšija kafedžija ljubazan i nasmejan.

U nedeljnoj Politici na naslovnoj strani objavljena je karikatura, novinska ilustracija, slika Dušana Petričića, u svakom slučaju „in memorijam“ u formi crteža (tvorevina koja postavlja pitanje žanra, dakle „začudno“ remek-delo), a naslov mu je „Vojin Dimitrijević“.Rimski plavo nebo, univerzum, kosmos, a nema zvezda. U prvom planu hrid, stena mrka i svetionik, ugašen. Tako poželite da je svetionik upaljen, da ima svetla uprkos svemu, ali tama je i tišina. Pitanje svih pitanja, kako je to kada nema.

Održavanje Parade ponosa nije najvažnija stvar na svetu, a nije ni kod nas, ali je tim povodom potpuno jasno sve ostalo presudno za jedno društvo, i kod nas, a i „kod drugih“, pa i samom činjenicom što se o Paradi govori sa neprekidnim upoređivanjem, što, kao i u drugim slučajevima, govori o suverenosti i integritetu. Kada je već reč o gomilama identiteta.

Memorijalno mesto, plato ispred Narodne skupštine. Gotovo svaka kamena ploča igra pod nogama, od kako je beton u modi naši nekadašnji kamen-temeljci su se uzdrmali, a ivičnjak je iskrzan. U to sam se lično uverila pre neko veče prelazeći ovaj plato, od Istorijskog muzeja Srbije do Glavne pošte, koja ipak izgleda neće ugostiti Narodni muzej, već će pošta ostati.

Mesto radnje i „duh mesta“ svakako su mnogo impresivniji nego što se to može izreći: Islam Grčki i Kula Stojana Jankovića.