Borka Pavićević

„Svako čudo za tri dana“, pa i ispovest Emira Kusturice, u celosti, sve o „drugima“, i pre svega o sebi, izrečena u dahu, u tekstu „Multietičnost je svrha Andrićgrada“, a u povodu teksta Mirjane Miočinović „O kiču, megalomaniji i političkom licemerju“.

Kada avion sleti, u tom času, kada točkovi dotaknu pistu, nastaje neopisiva frka uključivanja mobilnih telefona, zvanja i dranja. Čovek bi pomislio da svaki putnik ima da reši nešto neodložno i veoma važno, da spase nekog, da odjuri na sastanak od neprocenjive vrednosti za državu, partiju, crkvu, ekonomiju, da uradi nešto bez čega bismo svi propali. A onda juriš ka izlazu.

Čitam danas kako je Basara zaključio Olimpijadu, ali tek što se ona zatvorila tamo u Londonu, kod nas se otvara. Sinoć su sve televizije davale kao prvu, i poslednju, vest o dočeku olimpijaca, pobednika u glavnome gradu. Nisu to bile samo najave, ili vesti, behu to uvodnici, crtane maršrute, intervjui sa organizatorima, te građanima koji će obavezno dočekivati olimpijce, te najave dočeka do krajnje instance toga pohoda, samog vrha države.

Ima jedan spis Milovana Đilasa „Slutnja postkomunističkog haosa“negde iz sedamdesetih godina.

Negde oko pola noći na zasedanju inaugurativne skupštine, Dragoljub Mićunović, koji je neodoljivo podsećao na Tiresiju, a prizor njegovog obraćanja vlasti, i obrnuto na „disput“ Vojislava Šešelja prema Dobrici Ćosiću, pre dvadesetak godina - rekao je kako sve to što izgovara, izgovara prevashodno današnjem, sadašnjem, parlamentu. Jer gledaoci televizijskog prenosa, građani, i ovako i onako spavaju.

„Voleo bih da napravim autoput“, tako se nekako izjasnio Velimir Ilić u pogledu toga šta bi on to bio u novoj vladi. Istina, i preciznosti radi u novom jeziku to više nije autoput, već koridor, pa onda broj. „U regionu“, bez broja. Tako da ćemo sada imati dvojicu neimara koridora, ili svaki koridor imaće svoga ministra. Kako je koridor ipak malo, Ilić je i ministar građevine i urbanizma. To je baš jedna oblast, predeo, naročito divlji, u kojoj, ako se golim okom pogleda, a može i ne golim, odnosno sa naočarima za sunce, nekako dramatično i eksplicite očituje do sada počinjeno.

„Naš Teodor, NAJBOLJI matematičar svih vremena.“ Bio jednom jedan Rajhel Kir, devedeset i prve, ubijen u pokušaju da spreči rat.

Poređenje je notorno, ali izgleda da nijedno više nije takvo. „To je sve što znam o tebi, to je jedna tužna priča“ (kako su samo pesme raznorazne u modi, peva se na sve strane, i zapeva). Dakle, sve što znamo o „banalnosti zla“ nije od pomoći, ali, ako niste znali kako uživo rade Minimir, Ministin, i Miniljub, rečju, Ministarstva („1984“, Orvel) onda sada vidite.

Posle „viđanja u sledećem filmu“, stiže na red „potrčko“, hteti ili ne hteti „igrati igru potrčka“. „Neki su dotrčali.“ Ne znam da li se sećate Kurosavinog filma „Kagemus“, reč je o tome da su sve snage vaspitanja, i obuke, pripremale za vlast, i to u Japanu, nekadašnjem, onoga, pažljivo odabranog, ko bi mogao biti zamenom glavnokomandujućem, zlu ne trebalo.

Teško je tako šta razumeti, a onda je teško tako šta i oprostiti. Paukovi nebo premrežiše, stotine analiza, televizijskih i novinskih razgovora, nagađanja, izjava, komentara, vragu, kao kada se svi muškarci pokupe, i majstori, pa gledaju kako da taj džip pokrenu, šta mu je, kvar, kakav kvar, „svećica“, „karburator“, „akumulator“, jeste, nije, saveti, mišljenja, ali ta džipčina, toliko draga i od krucijalne vrednosti za politički život stoji, sve sa telohraniteljima okolo, i ne mrda.

Tu skoro jedan slovenački kolega, nakon vožnje Beogradom, i konstatacije da je to jedna mnogoljudna metropola, sa velikim potencijalom, upitao me je da li smo mi ovde, budući da smo u većem broju, u čitavoj zemlji, otkrili u čemu je stvar.

Sve je bilo muzika, odnosno dug period, sada već istorijski, ili kodiran, radilo se na sveopštoj relativizaciji, sve može ili ništa ne može, te je onda sve i postalo relativno. Sada je to relativno postalo čvrsto, ide predsednik da pita Evropljane je li to tako, ili ovako, da mu se kaže, izravno.

Sigurno ste po bibliotekama naletali na beleške umnih čitalaca, na „marginalije“, desi se, i to pretežno, da nisu ispisane olovkom, već su ispisane hemijskom, tako da ostaju za dugo pamćenje, za večnost (kažu kako je glupost večna, i bolest).

Na samu pojavu pojma političkog u teatru, odmah se začinju pitanja o estetičnosti, u tome leži i uzrok kohabitacije teatra sa vladajućom politikom („Ja sam samo hteo da glumim“, reči su Gringensa na kraju „Mefista“, filma Ištvana Saboa po Klausu Manu, na stadionu koji huči u slavu Hitlera). Čim se najavi angažman, istovremeno se otvara breša upita koliko je taj angažman dobar u pozorišnom smislu.

„Građani Srbije“ ne silaze sa usta, što napućenih, što stegnutih, što osušenih, što napumpanih, što ispražnjenih, što oblizivanih, izbljuvavaju se i ispljuvavaju „građani Srbije“ svih veroispovesti, nacionalnosti, seksualne opredeljenosti i ostalih značajki neizmernog poštovanja svih ljudskih prava. Taksativnih.