Žvaka u pepeljari

Dragoljub Petrović

Novinarstvom se sa većim neuspesima bavi od 1994, mada ni u novinarstvo ne veruje nešto posebno. Radio u Borbi, Našoj Borbi, Glasu javnosti i Danasu. Pisao kolumne za Kurir, čime se posebno ponosi, ali i za raznorazne manje ugledne listove poput NIN, Statusa, Nedeljnika. Dobio sve nagrade čije je članove žirija lično poznavao. Koautor dve ćerke.

Tužibaba Ceca

Anđa i Bred nemaju ama baš nikakav razlog da posećuju izbegličke kampove po Bosni, gde nema mnogo onih koji bi rekli: „Vauuu, kakav frajer! Plave okice, trbušnjaci, prelep je!“ A oni drugi ih odvraćali od avanture sa lepuškastim seoskim đilkošem: „Ajde, bre, šta se pališ, pa nije Bred Pit!“ Tamo, u toj Bosni, Anđu i Breda niko i ne poznaje („Nismo znali ko je ta glumica, ali lepa je ko slika, a i onaj njen čoek je mnogo dobar“).

Ozbiljnost prvog aprila

Ima li lepše stvari za ljubitelje kokica, kikirikija i piva, ukratko za fanove „zanimacije za zubi“, nego kada na prvom kanalu državne televizije košarku pikaju Partizan i Makabi, a na drugom fudbalske „radove“ izvode Bajern i Mančester? Nema.

Kravate i Kroati

Bilateralni odnosi Srbije i Hrvatske napredovali su kao partija strip pokera - Srbi i Kroati najpre su nosili uniforme M-92, šlemove, čizme i pancir košulje. Lideri Srba i Kroata nosili su u pojedinim momentima samo salvete, naročito prilikom masnih susreta u Karađorđevu, čija je umetnička vrednost kasnije dostizala prosečnu Pikasovu salvetnu žvrljotinu pred fajront u nekom pariskom bistrou.

Večernje gluposti

U noći između petog i šestog oktobra, kaže urbana legenda, u štabu DOS-a, zahvaćenim opštom euforijom, pojavio se mali, neugledni kurir. U rukama je nosio poverljivu depešu za Zorana Đinđića. Kada se nekako probio do njega, Đinđić je razvio rolnu, isprintanu stranicu formata A3, misleći da mu stiže nešto veoma važno u tom historijskom trenutku.

Kako je Cane postao Čume

Nebojša Medojević, siroma, nije ni slutio šta mu se sve može desiti ako pristane da gostuje u kviz programu uživo, gde nema laži, nema prevare, nema plejbeka.

Vuk, SPOmenik

Srbi odavno veruju samo političarima koje su u međuvremenu uspešno ubili. Političari koje su samo pokušali da ubiju imaju nešto lošiju prođu - Vuk Drašković, recimo, danas ne može na Trgu republike, zvanom slobode, da okupi više od 100 ljudi od onih 100.000 koje je okupio pre 19 godina na istom mestu. Kada ih je, prema sećanju glavnog očevica, Vuka Draškovića, bilo najmanje milion. Da ih nisu u međuvremenu ubili?

Alo, bre

Lično poznajem jednog glavnog urednika tabloida sa inostranim nazivom specifičnim ko da je pokupio sav „press materijal“ ovog sveta - bio je ekstra talentovan novinar, vanserijski, ruku na srce, dok jednog dana nije obukao odelo, okačio kravatu crvene boje sa sitnim tufnama i tako „dreskodiran“ umislio da ima misiju. Novinara koji „imaju misiju“, inače, ima puno u ovdašnjem žurnalizmu, skoro ko govornika u londonskom Hajd parku.

Moj rođak sa Ceraka

Opsada kuće Ratka Mladića traje duže od opsade Sarajeva. Scenario je obično uvek isti - specijalne antiterorističke jedinice za pretres trokrilnih ormana, korpi za veš i ležećih zamrzivača, te ostali koji tog jutra nemaju pametnija posla, organizovano upadaju u inkriminisani objekat s prvim petlovima, a iz njega organizovano izlaze oko dva popodne kada je vreme ručku, sa svim mogućim dokazima o već dokazanom postojanju familije Mladić.

Pesnica bez otpora

Masimo Tartalja udario je Silvija Berluskonija minijaturnom replikom Milanske katedrale, dok je Dejan Stojadinović u svom intimnom obračunu sa „novom Srbijom“ koristio samo pesnice. Što je daleko bolja varijanta nego da je Velju opaučio minijaturnom replikom Hrama svetog Save.

Ivica Dačić, kip Slob(od)e

Kip slobode je spomenik u Njujorku poznat i pod nazivom „Sloboda osvaja svet“. Francuska ga je poklonila Americi kao čin prijateljstva 1886. godine i od tada ova gromada visoka 93 metra i teška 205 tona pozdravlja pridošlice na ulazu u njujoršku luku.

Nož, žica, žene i deca

Kada je Mulamba Ndaje, zairski fudbaler, dobio crveni karton na utakmici protiv Jugoslavije na Svetskom prventvu u Zapadnoj Nemačkoj, novinari su pitali zairskog selektora Blagoja Vidinića da prokomentariše „slučaj“. Vidinić je odgovorio: „Prestup apsolutno zaslužuje crveni karton. Imam samo jednu sitnu primedbu - nije igrač sa brojem 13 šutnuo sudiju, već onaj sa brojem dva, Ilunga Mvepu“.

Vratite nam vize

Sve dok jednog dana nije došao do epohalnog otkrića - da se patriotizam ne sipa u traktore - D. M. Palma je bio lokalni parapolitičar, poznat po tome što nije toliko voleo reči (posebno pisane), koliko je voleo dela (ali ne književna). Tako je Jagodina ubrzano dobijala sve moguće blagodeti koje nemaju drugi delovi Srbije gde se manje prelazi sa reči na dela - asfalt, televiziju koja pedantno beleži svaku asfaltirani sokak, avliju ili postavljanje pločica u kupatilu, akva park, muzej voštanih figura, muzej stilskih figura (sastavljen od govora D.M. Palme), i imidž srpskog Diznilenda u koji se dolazi organizovanim turističkim turama kako bi svi građani jedinstvene Srbije videli nešto stvarno jedinstveno.

Žito(g)rađani

Ivica Dačić i Svetlana Ražnatović nemaju na prvi pogled skoro ništa zajedničko - on je policajac, ona, reklo bi se, baš i nije. On je diplomirao, ona, reklo bi se, baš i nije. Šta im je zajedničko?

Čikaške perverzije

Dok sam pisao kolumnu za jedan ugledni tabloid, redovno mi se javljala izvesna Ljubinka iz Batajnice. Tokom kraćih prepodnevnih razgovora razbuđujućih ko bogojavljensko kupanje, shvatio sam koliko bogatstvo reči pruža srpski jezik, osobito kad se komunicira blagim tonom, tako blagim da je iz pravca Batajnice odjekivao još dugo „voice of Ljubinka“, otprilike dva i po sata pošto bi Ljubinka iz Batajnice zalupila slušalicu, posle kraćeg izlaganja s radnim naslovom: „Sve o mojoj majci“ i „Velika, mrsna, pravoslavna svađa“.

Vožd ovac(a)

Još od kada mi se rodila ćerka nisam imao srećniji dan u životu, izjavio je Aleksandar Vučić povodom porođaja Srpske napredne stranke na Voždovcu. Za to mesto ste sigurno čuli. Ako u međuvremenu niste ogluveli, poludeli ili rešili da se preselite u Stepojevac, kako po čitav dan s dramatičnim razvojem TV Dnevnika ne bi intimno proživljavali problematiku ripanjske kanalizacije, visinu ivičnjaka u Pinosavi, čkiljenje ulične rasvete u Jajincima i neprevaziđeni intelektualno-turistički kapacitet pitoresknih Zuca.
PrvaPoslednja