Dragoljub Petrović

Gužve ispred poštanskih filijala i banaka ne jenjavaju već danima, a busije se zauzimaju već noćima. U bankama kažu da još nisu dobili informaciju kako će se podela odvijati, u poštama mole građane da naprave prostor kako bi malobrojni, ali ravnopravni građani koji plaćaju račune mogli da prođu do šaltera pre nego što počne glavni krkljanac. U redovima se šuška da će prilikom podele bolje komade dobiti oni koji stignu prvi. „Sinko, je l’ to dele one akcije od hiljadu evra“ - pita baba u majici sa likom Mlađana Dinkića.

Na granicama Evropske unije već danima primećuju povećan priliv pravih azilanata koji, zanimljivo, trčeći beže iz Srbije. Statistika iz poslednja dva dana ukazuje da su „lažni azil“ u EU do pre samo dva dana uglavnom tražili Romi (15 posto) i Albanci (16 posto), dok je u novom talasu pravih azilanata, koji na nekim graničnim prelazima podseća na finale Njujorškog maratona, najviše novinara (38 posto) i građana koji pomno prate sudsku hroniku (37 posto). Srbija je, naime, zemlja u kojoj potrebu za bežanjem preko grane nemaju oni koji su prekršili nekakav zakon, izuzev kriminalca-beskućnika i kriminalaca-podstanara, jer u našem pravnom sistemu još nije smišljen beskućni niti podstanarski pritvor, već tu potrebu imaju uglavnom oni koji su u svom nepravosnažnom kućnom pritvoru slučajno upalili televizor i odgledali prva dva priloga u Dnevniku.

Bila je to uobičajena slika iz života Bele kuće. Osoblje, Obama i Hilari gledaju utakmicu Barselona - Real Madrid, uživo. Emotivna Hilari je prekrila šakom usta jer navija za Real. Obama je napet, ali samo delimično, blago pognut u stolici. On po svemu sudeći navija za Barsu. Utakmica je završena posle samo 40 minuta. Hiljade Amerikanaca izašlo je na ulice da proslavi plasman Barselone u finale Lige šampiona. Vrištali su, pevali, cerili se od uva do uva.

Nema za pisca veće sreće nego kada se jednog dana nađe oči u oči sa junacima svojih dela. Tako su se juče u Hagu, na istom mestu, u isto vreme, sastali doktor Vojislav Šešelj i Brus Mek Farlen (junak njegove knjige „Glupson iz Manitobe Brus Mek Farlen“) zatim Kevin Parker (junak njegove knjige „Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker“), Jan Bonomi (junak njegove knjige „Narogušeno škotsko govno Jan Bonami“) i O-Gon Kvon (junak njegove knjige „Južnokorejska gnjida O-Gon Kvon“). Susret, kažu, nije bio tako srdačan, ako se uzme obzir kako su izgledali slični skupovi autora i junaka, recimo, kada se Servantes sreo sa Don Kihotom, kada su se Oliver Dragojević i Čehov sreli sa galebom, kada se Ljiljana Habjanović Đurović srela sa Svetom Petkom, kada se Seka Aleksić srela sa aspirinom, Platon sa državom i Bora Čorba sa Slovencima.

Mada se u državnim bolnicama redovno dešava da nestane jedan pacijent, ali to niko, čak ni tokom jutarnje vizite ne primeti, već momentalno popune upražnjeni krevet prvim sledećim koji leži na klupi u hodniku, u uglednom Beogradskom kliničkom centru to ne može da se desi. Kada je tog jutra nestao jedini njihov pacijent, koji je u ovoj sofisticiranoj ustanovi sve vreme boravio pod video-nadzorom svih TV postaja sa nacionalnom frekvencijom, dežurna medicinska sestra se samo prekrstila ugledavši praznu postelju, i tiho uzdahnula, poput Djeve Marije: „Nikolić voskrese“. A dežurni psihijatar koji je tog jutra brinuo o opštem stanju pacijenta, kratko je dodao, ugledavši isti prizor: „Vaistinu voskrese“.

Lice odranije poznato pod imenom Nikolić Tomislav i nije baš idealna osoba sa kojom možete biti preterano saosećajni, sve i da hoćete. To lice, čuveno po veoma saosećajnoj izjavi - „nije mi žao što su ubili Ćuruviju“ - u transformaciji od Gargamela do Gandija svih srpskih zemalja ovih dana rešilo je da se samoubije iz jednog veoma bizarnog razloga, karakterističnog za kasni pubertet - ne, nije dobio keca iz hemije; ne, nije ga ostavila devojka... On, naime, hoće raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u decembru.

Od svih stvari za jednokratnu upotrebu srpskih vlasti u periodu 1990 - 2011 Svetlana Ceca Ražnatović se najbolje kotira. Odmah iza nje su papirne maramice, treće mesto ravnopravno dele Željko Mitrović i plastične čaše, četvrto Aleksandar Tijanić i pelene, peti su Ivica Dačić i čačkalice, a šesti Milorad Ulemek Legija i cevčice za infuziju - rezultati su istraživanja koje je sprovela Nacionalna agencija za reciklažu, filozofiju i urologiju. Ovako visoko mesto gospođe Ražnatović tumači se činjenicom da nijedna stvarčica obuhvaćena istraživanjem ne zna tako da peva, što je njoj u startu dalo osetnu prednost. Međutim, papirne maramice, osobito u trenucima jake kijavice, znaju da ispuštaju veoma zanimljive tonove, pa su joj bile opasan konkurent.

Sloboda štampe u Srbiji cveta - vlasnik Kurira pre neki dan postao je prvi Srbin koji je osuđen na zatvorsku kaznu zato što banci nije vratio kredit, a Danas ima da plati milionče, solidarno, za Kurir, Glas, Dejli Miror, Jomiuri Šinbun i sve ostale zainteresovane, obligatno, što bi rekao Radovan Treći. Lepo je primetio stariji kolega - da nema taksista i kelnera, novinarstvo bi bila najgora profesija. Skromno, ali dragoceno iskustvo okrivljenog u predmetima uvrede i klevete, navodi me da prepričam par sitnih detalja - od kojih, videćete, nisu svi negativni - mada lepo ukazuju na svekoliku grotesknost profesije „novinar“, a osobito profesije „sudija“. O prednostima taksiranja i kelnerisanja da i ne pričamo.

Život je čudo - znao je da kaže pokojni Zoran Đinđić: „Od 40.000 spermatozoida samo jedan uspe“. Demokratska stranka, kažu, ima 170.000 članova. Među njima nema nijednog koji se javno deklariše kao spermatozoid. Ipak, sličan proces primećen je i u ovoj prestižnoj partijskoj organizaciji - od tih sto sedamdeset hiljada samo retki uspeju, dok ostale primetimo onako ovlaš, s vremena na vreme, kada treba naizust, iz glave, ponoviti neku od Đinđićevih metafora.

Pokretne stepenice ili eskalatori u upotrebi su još od 1870. godine. Služe za prevoz osoba i predmeta tamo gde se prolaz od tačke A do tačke B mora obaviti u što kraćem vremenu. Za korišćenje eskalatora nikada nije postojalo pisano uputstvo, jer su proizvođači procenjivali da svaki čovek u sebi sadrži bar malecno zrnce inteligencije i logike, i da bez dodatne tromesečne obuke može shvatiti da se pomoću pokretnih stepenica koje idu na dole - silazi - a pomoću pokretnih stepenica koje idu na gore - penje. Sto četrdeset godina od izuma pokretnih stepenica, svetska nauka je došla do neverovatnog otkrića, sasvim slučajno, surfujući po arheološkim iskopinama Jutjuba.

Bata Živojinović je član SPS i - ovde bi trebalo dodati „da ironija bude veća“ - jedan od simbola Sarajeva. Kada je tokom bombardovanja Srbije dao intervju kineskoj televiziji, nakon emitovanja njima se javilo oko milion Kineza spremnih da uzmu puške u ruke i odu da brane Valtera. Kinezi nisu imali pojma da je Valter, u stvari, Bosanac. Dok je Bata, jelte, Srbin.

Da je pokojni Vladan Batić kojim slučajam iza sebe ostavio neke velike dugove teško da bismo ovih dana mogli pronaći i jednog njegovog prijatelja, a kamoli kakvog originalnog člana Demohrišćanske stranke Srbije. Oglasne strane novina bile bi prekrivene prepoznatljivim oglasima lične prirode: „Ovim putem obaveštavamo javnost da ne priznajemo dugove Vladana Batića, pokojnog advokata iz Obrenovca. Branislav Lečić, Živojin Stjepić i ostala mnogobrojna St. Protić rodbina“.

Opšte je poznato da su svi generali pametni posle bitke. Postoji, ipak, jedan general za koga je skoro naučno dokazano da od njegove pameti nema preterane koristi ni pre, ni za vreme, ni posle bitke. Što opet ne znači da je glup. Mada Srpska radikalna stranka tvrdi upravo to. Ne bi ni tu bilo ništa čudno da pomenuti general nije član Srpske radikalne stranke. Reč je, pogađate, o Božidaru Deliću, povratniku na svoja vekovna ognjišta.

Stvari se polako normalizuju na Bliskom istoku i ostalim nama veoma bliskim destinacijama - kako je u četvrtak najavljeno iz „Kroacija erlajnza“, od juna će ponovo leteti avioni između Beograda i Dubrovnika. U letelici najnovije generacije - obratiti pažnju na ime - „Bombardier Q400“, kapaciteta 76 sedišta, dvaput nedeljno moći ćete da idete na kafu u Dubrovnik. Urbana legenda o brzopoteznoj kafi na Stradunu odavno je metafora svakog jugonostalgičarskog mita o bezgraničnim čarima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: „Eh, kakva su to vremena bila - odeš uveče na kafu u Dubrovnik i ujutru se vratiš u Beograd, pocrneo ko crni Arapin“.

Pod komfornom šatrom pukovnika Momaera el Gadafija atmosfera je bila sumorna. Veliki vođa upravo se obratio naciji zahtevajući da se razjasne neke proceduralne sitnice - kako podneti ostavku na funkciju vođe revolucije Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije, koja ne postoji u formalno pravnom smislu. To je, mislio je u sebi, ko kada bi neko od Dobrice Ćosića tražio neopozivu ostavku na odgovornu dužnost oca nacije.