Duško Bogdanović

Svojevremeno sam napisao kako moje gledalačke kapacitete, vrlo intenzivno, zaokupljaju satelitska stanice Vajasat Histori i Histori Čenel. I danas, mnogo godina docnije, nije mi manja dilema koji od dva ponuđena menija da konzumiram.

Pre petnaestak godina - za lepe novce naravski - neki su likovi, majstori za presipanje iz šupljeg u prazno, počeli špartanje među domaćom političkom kastom i podučavali pojedince znanja gladnih u veštini javne komunikacije i medijske etikecije. Svi moraju biti valjano pi(j)arovski edukovani - uspostavljena je tada mantra.

Srpski mediji, preciznije, oni segmenti istih koji su usredsređeni na sportska događanja, fokusirani su ovih sedmica na izbornu kombinatoriku u dva najveća i najpopularnija fudbalska kolektiva. Normalno, kada nema istinskih uzbuđenja vezana za ona između dva gola, u nedostatku uspešnosti na međunarodnoj sceni, u odsustvu najava dolaska zvučnih pojačanja... u potpunom, dakle, mrtvilu ključnih atributa koje su ovaj sport nekada u(činili) uzrokom svenacionalne histerije, a njene ključne protagoniste bogovski obožavanim, eto dođoše dani u kojima se fudbalska raja bavi trivijama poput onih - ko će zasesti u predsedničke fotelje Crvene zvezde i Partizana.

Na sam vrh povelike kamere filmova inspirisanih ratnim zbivanjima u pokojnoj Jugoslaviji - po pravilu vrlo glupih i diletantski osakaćenih - mogla bi se smestiti lane snimljena američka papazjanija „Predsednički avion: otmica“, koju potpisuje rediteljka Sila Ver.

Večeras u devet, na programu HBO - globalnog kablovskog kanala - biće emitovana četvrta epizoda (od snimljenih šest), treće sezone američke serije „Redakcija“.Budući da sam o ovom izvanrednom televizijskom ostvarenju pisao pre dve godine, umesto podsetnika - a, kao nova preporuka - tek nekoliki detalji.

Đoković je nanovo najbolji teniser na planeti, Ivanovićeva je godinu završila kao peta, sa najvećim brojem pobeda na Turu, Lekićeva je najbolja svetska rukometašica; košarkaši su druga najbolja nacija, vaterpolisti i dalje trijumfima terorišu rivale, sestre Moldovan predvode sjajne kajakaše u žetvi medalja; Španovićeva i Jelača, lepotom, šarmom i svetski relevantnim rezultatima Srbiju pozicioniraju na atletskoj mapi sveta, strelkinje i strelci su po ko zna koji put na planetarnom vrhu, rvač Štefanek je najbolji na Kugli...

U jednom od svojih svakodnevnih pokušaja da - onako, krajnje velikodušno, prepun istinske brige i profesionalnog razumevanja - izađe u susret ključaloj znatiželji srpskih žurnalista vezanoj za lik mu i delo, kancelar Vučić je - tu, pre neki dan - na pitanje novinara šta misli o optužbama da ga ima previše u medijima, odgovorio da sa tim on ne bavi („time se bavi moja služba“), ali da je siguran da su mu „gostovanja na TV ređa od svih premijera.“

Piter Kunhart, poznati američki filmski i televizijski dokumentarista, snimio je, i nedavno na kanalu poznate producentske kuće HBO, premijerno prikazao sedamdesetominutni film „Nikson, glavom i bradom“ („Nixon by Nixon: in his own words“).

I kao da je sve apsolutno normalno, kao da smo u vremenu u kojem ovdašnji žurnalizam doseže svoje profesionalne vrhove, uočavam - iz različitih pobuda i sa različitim očekivanjima isprovociranu - čudnu strku i frku, posebno u televizijskim kućama, u njihovim, zapravo, informativnim segmentima, sasvim da budem precizan.Panika u parku vesti - da cinično izmenim, a potom parafraziram naslov onog sjajnog filma Džerija Šacberga.

Pretpostavljam da ste na nekoj od ovdašnjih televizija odgledali, u radijskim vestima čuli, ili u novinama pročitali, izveštaj sa „rasprave“ o stanju u domaćim medijima - sa posebnim osvrtom na (ne)postojanje (auto)cenzure u istim - upriličenoj na sednici Odbora za kulturu (sic!) i informisanje srpskog parlamenta? Uz članove Odbora - one iz opozicionih redova, ali i one koji sede u klupama predviđenim za vladajuću većinu - toj sesiji, prisustvovali, po posebnom „partijskom“ kriterijumu, odabrani gosti.

Ono - odista malo - još preostalih istinskih novina, kao i kamare šareniša koji se na ovdašnjim kioscima - krajnje besramno - kao takvi (lažno) predstavljaju, bave se ovih dana, vrlo intenzivno, posledicama rekonstrukcije (sa i bez znakova navoda) vojvođanske vlade.

Dobrosav Gajić, veteran u Sportskoj redakciji RTS, već tri godine priprema serijal o našim sportskim velikanima. Razgovor u studiju, uz poneki filmski dokument, tek kao nužna ilustracija i to je uglavnom to. Uz, dabome, neizbežne trapavosti koje ovog novinara uporno prate tokom duge prisutnosti u programima svoje matične kuće. Serijal je naslovljen „Srpske sportske legende“.

Znate li čime se bavi Ivan Tasovac?Ne, ne mislim na onog talentovanog klinca koji je trebalo da svojim pijaninom - uz bogomdani mu dar i veštinu sviranja koju je mukotrpno navežbao kao istinska nada Moskovskog konzervatorijuma - pokori Svet. Ne, ne mislim ni na veštog vođu Beogradske filharmonije, onog koji je od poprilično oronule starice načinio zavodljivu lepoticu, spremnu da pod svoje skute baci zapanjenu i opčinjenu publiku, po najvećim planetarnim koncertnim dvoranama. Ne, ne mislim ni na duhovitog, šarmantnog i dobronamernog člana žirija muzičkog rijalitija „Ja imam talenat“. Ne, ne mislim ni na onog čoveka, čak i za belosvetske prilike, tako osobenog imidža, kojeg - sa onom frizurom i pažljivo odabranom i neobično usklađenom garderobom - kada jednom vidite, definitivno ste ga zapamtili.

Pomno sam minulih dana, slušao, gledao i čitao mnogobrojna medijska istupanja ministra finansija Dušana Vujovića, u vezi sa rebalansom državnog budžeta, posebno one detalje vezane za takozvanu finansijsku konsolidaciju, a još preciznije, stavke koje se odnose na smanjenje penzija i plata u javnom sektoru.

Ne sećam se kada su u posleratnoj Hrvatskoj mediji bili tako - pa, gotovo, do pucanja - nabrekli od prevelikog angažmana i nemalih emocija, kao u poslednje četiri noći i tri dana. Televizije, naročito!