Nikola Tomić

Vrlo zanimljiva poruka, a medijski loše propraćena, stigla je juče iz DS. Možemo da sarađujemo, kažu demokrate, sa svim strankama koje su protiv aktuelne vlasti, koje su proevropske, parlamentarne i registrovane. Prilično elegantan način da se kaže „DS može da sarađuje sa LDP, eventualno Čankom i Mađarima“. Još elegantniji način da se poruči „DS ne želi da sarađuje sa Zoranom Živkovićem (vanparlamentaran), Dušanom Petrovićem (neregistrovan) i Vukom Draškovićem (podržava vladu)“. Naravno i sa DSS (anti EU).

Politička zrelost vođstava Demokratske stranke i Liberalno-demokratske partije biće na ozbiljnom testu narednih dana - u zavisnosti od toga da li su u stanju da se sporazumeju o budućoj saradnji. Upravo preko Danasa, prethodnih nedelju dana dve stranke su jedna drugoj upućivale različite signale. Od inicijative LDP za ujedinjenje, preko početnog vrlo negativnog odgovora DS, pa redefinisanog o zajedničkom izlasku na izbore u Beogradu, do poruke liberala da dve partije treba da osnuju Programski odbor, koji bi definisao platformu i principe saradnje.

Na prvi pogled, od rekonstruisane Vlade Srbije trebalo bi se mnogo čemu nadati u sektorima finansija i privrede, gde ministri Lazar Krstić i Saša Radulović iskazuju ozbiljne reformske ambicije. Od poreske reforme, smanjenja javnog duga i javne potrošnje, preko reforme javne uprave i „giljotine propisa“, zaključno sa izmeštanjem socijalne politike iz javnih preduzeća, preispitivanjem politike subvencija i evropskim standardima u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, a sve i cilju stabilizacije javnih finansija, modernizacije privrede, povećanja investicija i smanjenja nezaposlenosti, gotovo sve njihove ideje, planovi i ambicije zaslužuju podršku javnosti, nezavisno od stranačkih opredeljenja.

Srbija nema pojma kakva želi da bude za godinu, dve, pet ili deset. Srbija je zemlja, a mi smo društvo, bez ikakve vizije. U redu, većina će se složiti da hoćemo u EU. Valjda svi će se složiti da želimo da imamo dobre škole, kvalitetne bolnice, razvijenu infrastrukturu, što manje siromašnih, profitabilna preduzeća. Ali šta to zapravo znači i, podjednako važno, kako te ciljeve ostvariti, ili uopšte ne znamo ili nam se mišljenja razlikuju.

Kao i sve ostalo čega se prvi potpredsednik Vlade dotakne, izbor glavnog pregovarača za pristupanje EU bez ikakve potrebe dobija karakteristike političko-medijske melodrame. Koriste se krupne reči, s patetičnim nabojem se govori o stvarima koje se podrazumevaju ili nemaju veze sa zdravim razumom, poput toga da „pregovarač treba da se bori za interese Srbije“ (nego za čije će? - mada, ako ćemo pravo, nisu to pregovori u pravom smislu reči, već razgovori o tome kojom dinamikom i kako ćemo se prilagođavati) ili da „ne sme da bude klimoglavac i diktafon Brisela“ (prvo, ovako govoriti nije ni diplomatski ni politički mudro, a drugo - pa valjda znamo da mu je šef Vlada Srbije), a dramatizacija dobija vrhunac u porukama da će ta osoba „biti neko ko će nam uvek govoriti istinu u lice, čak i kada se ne slažemo“ (retorika LDP dovedena do banalnosti), ali i „ko će umeti da sasluša i razume potrebe naše zemlje“ (?!). I sve tome slično. I sve savršeno nebitno.

Zašto je Bojan Pajtić baš sada, u ovom po svemu politički nezgodnom trenutku, odlučio da insistira na hitnom usvajanju Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine, malo kome je jasno. Nama svakako nije. Možemo samo pretpostavljamo, ali pretpostavke su retko kada osuđene na uspeh.

Svi su krivi. Zapad zbog kratkovidog pragmatizma i dugogodišnjeg, višedecenijskog, do danas neprekinutog niza strateških i taktičkih grešaka. Albanci zbog suštinske nezainteresovanosti za civilizovani suživot s komšijama Srbima i Srbijom, čak i kao prekograničnim susedom. Mi zbog svega ostalog. Jer, o nama se ovde radi. I, kao u privatnom životu svakoga od nas, kada pojedinac, bez obzira na okolnosti, nekada naizgled bezizlazne, bar u jednom trenutku dođe u priliku da odluči u kom pravcu će na raskršću skrenuti, kada može da načini izbor, za koji snosi ultimativnu odgovornost, tako je i sa društvom i državom. A srpsko društvo i država Srbija toliko su, ispostavlja se, pogrešnih izbora u svojoj istoriji napravili da je čudo, neki bi rekli samo milost Božja, da još uopšte postoje. I te greške se nastavljaju.

Tomislav Nikolić je pružio ruku Hašimu Tačiju. I to je u redu. To je dobro. Uostalom, Ivica Dačić je toliko puta to učinio pre njega. I opet će. Kako je saopšteno iz Nikolićevog kabineta, radi se o „protokolarnoj komunikaciji“, kojom je predsednik „iskazao podršku“ pregovorima koje premijer vodi „sa predstavnikom privremenih institucija iz Prištine“. Hajde da prihvatimo da ove formulacije sa Andrićevog venca, „okruglo pa na ćoše“, nisu bitne. Važan je čin. Predsednik Republike Srbije se rukovao i razmenio koju reč s predsednikom Vlade Kosova. Nekadašnji drugi čovek Srpske radikalne stranke se rukovao sa bivšim političkim vođom Oslobodilačke vojske Kosova. Četnički vojvoda se rukovao sa dreničkim komandantom.

Gerilska akcija Gorana Ješića pokazala je koje sve alatke jedna opoziciona stranka ima na raspolaganju u skretanju pažnje javnosti na propuste vlasti i, posledično, u sopstvenoj promociji. Ješić je, koristeći za mnoge još alternativni medij, društvenu mrežu Tviter, lansirao priču o neispravnosti mleka i, politički ujedno i opravdano i pragmatično, upotrebio to za oštru kritiku nadležnih državnih organa i političara.

Vučić udario na Dačića. Vučić i Đilas udarili na Dačića. Tadić i Rakić stoje iza svega. Ma, ne, čist je Boris, ali Rakić i Đilas. Kakvi, bre, niko od njih, Rusi ruše Dačića preko vojne obaveštajne. Nisu Rusi, nego Amerikanci, preko BIA ili već kako. Nema šanse, mutno je to suviše, rade to službe, ali diriguju neki tamo ljudi iz senke. Koga briga ko je, važno da je Dačić kriv.

Nemci ostaju politička avangarda trasiranja evropskog puta Srbije. A ko će drugi? Britanci, čiji je premijer maltene zakazao referendum o mogućem izlasku iz EU? Italijani, Španci ili Grci, čije finansije ugrožavaju temelje Unije? Francuzi? E, to bi u Beogradu mnogi želeli, ali eto, čak ni sa onim strateškim partnerstvom nigde ne stigosmo... Brisel? Tamošnja administracija je koordinator i glasnogovornik zajedničke politike 27 zemalja, ali ne i donosilac odluka.

Jedino nesumnjivo dobro što Vlada Srbije radi jeste politika prema Kosovu, za koju je najveću odgovornost preuzeo premijer i lider SPS Ivica Dačić. Sve ostalo, uključujući Vučićevu glorifikovanu borbu protiv korupcije i najnovije Dinkićevo otkrivanje Istoka, u sebi sadrži suviše spornih, crnih tačaka da bi mu sada, na šest meseci rada Vlade, mogli dati zeleno svetlo.

Ako smo za vreme vlasti Borisa Tadića i DS imali pokušaj ubacivanja društva u virtuelnu stvarnost bilborda, reklamnih spotova i cenzurisanih medija, poslednjih pola godine Srbija živi košmarni san, narkotičan, euforičan i konfuzan, Nikolića, Vučića i njihovih kolaboracionista. Srbija je opijena, kao odraz vlasti čiji deo kao da je na kokainu, deo na nekom teškom alkoholu, deo na bensedinima. A sad zamislite autobus u vožnji, recimo, Ibarskom magistralom s takvim „vođama puta“ dok se smenjuju za volanom. Pa nas voze u krug. Karte poništava Ludi šeširdžija. O hrani i piću brine Zla veštica. O bezbednosti Frankenštajn. Za mirne snove tu je Fredi Kruger. Vrata, čudom, nisu blindirana. Može se napolje, preko šengenske grane, na kratku pauzu od ovog besmisla, ili za stalno. I svi mi koji se vraćamo u košmarni autobus drogiranih vlastodržaca pitamo se zašto to činimo, da li smo uz njih poludeli, zašto i dalje mislimo da će biti dovoljno snažno zažmuriti, pa otvoriti oči, kako bi halucinacija nestala.

Ulazimo u godinu u kojoj će ekonomija postati dominantna tema za društvo u Srbiji. Kako se i od čega živi. Prazničnu euforiju zameniće postpraznična depresija. Hapšenja mogu „doveka“ da traju, ali ne i fokus javnosti na njih. Glad za pravdom, pervertiranom ili ne, ustuknuće pred glađu biološkom, elementarnom. I šta tada? Kakav će odgovor vlasti biti?

Srbiji je potrebna ponosna i hrabra Demokratska stranka. Srbiji je potrebna Demokratska stranka koja je bolja od Srbije. Srbiji je potrebna DS koja grabi napred, koja vuče društvo u 21. vek. DS koja „zahvata široko“, ali ne udvarajući se najnižim strastima osiromašenog, ojađenog biračkog tela, već potencirajući ono najbolje što Srbija može da ponudi, cedeći sokove talenta, znanja, zdrave ambicije i slobodne konkurencije, modernizacije, vladavine prava i demokratizacije, ravnopravnosti i solidarnosti, stvarajući od njih evropsku Srbiju srećnih građana. DS koja to nije u stanju, kukavička i folirantska DS, mediokritetski populistička DS, darvinistička DS, bez temelja u jasno definisanim vrednostima, bez kompasa i pravca, karijeristička, DS spremna na sve zarad golog opstanka, udvorička i iznutra i prema spolja, makijavelistička, takva DS nikome nije potrebna, takva DS ne treba da postoji.