Pišem telegrame 1Foto: Željko Sinobad

Imam trideset osam godina i nemam roditelje. Zapravo, imam, ali kao da ih nemam. Prvo su se svađali, onda su se vređali po novinama, onda se razveli.

Majka je otišla u Kanadu, a otac u Nemačku. Nijedno od njih nije htelo da me povede sa sobom. Imaš svoj život i dobar posao, imaš ženu koja te voli, ostani tu gde si, teško je biti izbeglica i ničiji u tuđoj zemlji, govorili su uglas, ali sam znao da me ne žele.

Majci je umro drugi muž, oca je prevarila nevenčana žena, vaspitačica u obdaništu koje su otvorili u stanu ispod stana gde su živeli i odakle su dolazili nepodnošljiv topot i vriska od koje se sklanjao u kafanu. Dok zauvek nije nestao bez slovca objašnjenja.

Razgovarali smo telefonom otac i ja svake subote u dva popodne, navodno umesto porodičnog ručka (pritom, nikad nismo ručali zajedno jer su mogli da se pobiju kad god bi se našli u istoj prostoriji, dakle bilo je opasno, dete to ne bi trebalo da gleda, govorila je majka, iako je dete to stalno gledalo).

Onda su se majka i otac našli slučajno na odmoru u Vijetnamu i ponovo se venčali.

Ni tada nisu hteli da me prime da živim s njima, mislili su da sam im ja upropastio prvi brak. Opet su ponovili kako imam svoj život i odličan posao i ženu koja me voli. Žena koja me voli izašla je sa mnom dva puta i više mi nije odgovarala ni na poruke, ni na pozive.

Hteo sam čak da odem da joj pozvonim na vrata ali me je mrzelo, više mi se dopadalo da pijem likere i koktele po fensi baštama Vračara.

Kazao sam rodbini da sam u vrlo ozbiljnoj vezi s novinarkom kojoj ne smem da otkrijem ime jer je strašno poznata. Zabavljalo me je kako su me svaki put kad bismo gledali televiziju ili kad su čitali novine zapitkivali pogledima.

Upiljili bi se u mene razrogačenih očiju i čekali reakciju. Ćutao sam i smeškao se. Imali su običaj da popisuju imena novinarki pa da mi ih čitaju slog po slog i posmatraju da li sam napravio neki trzaj. Bio sam smiren i nisam odavao nikakvu emociju. Normalno jer je sve bila laž, sasvim slučajno izgovorena u trenutku slabosti izazvane nekim opijatom. Da li je mlađa od tebe? pitali su. Starija ali izgleda fe-no-me-nal-no. Plavuša?

Naravno. Onda sam se ispravio da bih im uskratio mogućnost da suze izbor, često menja boju kose. Mršava? Onako… Jel je u političkoj redakciji? Uh… To zaista ne smem da kažem. Aha… rekli bi oni s razumevanjem. Ali otkrićeš nam ko je ako pogodimo, zar ne? Ne. Tada bi se naljutili i prestali da se bave mojim ljubavnim životom bar nekoliko dana. Posle bi ponovo počeli.

Ta naša izmišljena veza traje već tri godine i svi očekuju skoru svadbu, ja se pravim lud. Da im priznam sad: nemam devojku / verenicu, ona nema kumu, kuma nema muža tajkuna, niko nije dobra riba, nisam prestao da pijem, imam džoint u džepu (hoće neko?), nemam posao ili ga bar uskoro neću imati. Da, posao. Radim u Ministarstvu nauke i sporta (ne znam ko je mogao da spoji ovo, jasno je da nemaju veze jedno s drugim pa se svi zato i stalno svađaju). Pišem telegrame.

Neko umre, ja pišem telegram saučešća i šaljem u medije. Neko osvoji zlatnu medalju, ja pišem telegram-čestitku i šaljem u medije.

Čak sam se navukao i na pisanje telegrama: njegov put slediće generacije studenata kojima je nadahnut iskonskom ljubavlju prema nuklearnom otpadu otvarao vrata znanja; sećanja na njenu gracioznost ostaće u svima koji su imali zadovoljstvo i čast da s tribina prate njene nezaboravne skokove i rekorde kojima je pobeđivala protivnice; svi koji su ga poznavali zanemeli su od tuge zbog prerane smrti, ostaće zauvek stanar naših srca itd.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs