Botanička basna

Taman kad sam prestao da rastem i sezonski obnavljam cipele i garderobu koja bi se omalila, nekako u isto vreme počeli su da proizvode stvari za jednokratnu upotrebu. Ti novi proizvodi bili su jeftiniji od onih koji su bili „za sva vremena“ – Jednom kupiš dobru cipelu i prebrineš brigu za vekvekova – govorili su stariji ljudi. Raznovrsnost modela i proizvođača bila je mnogo veća, bilo je tu svega i za svačiji ukus, ali su svi bili kratkotrajni i nisu mogli da se oprave. Mušterije srednjih godina i oni stariji koji su imali iskustva sa proizvodima visokog kvaliteta, onih koji su zasluženo nosili oznaku De Luxe, nisu pristajali na kompromis, već su nastavljali da se snabdevaju robom starih proverenih vrednosti. Mladi su se nezainteresovano navikavali na predmete sa kratkim rokom trajanja, prihvatajući jednokratni životni kodeks, postajući žrtve perfirdnih reklamnih „navlakuša“ ali i nonšalancije škole i porodice, sve manje su „bacali“ pogled u budućnost i sve su se ređe osvrtali – stajali su kao da čekaju.
Škola (Iskola) obesmišljena, postala je „nužno zlo“ današnjeg sveta, krompirova zlatica novih generacija, dok se porodica (család) pretvorila u snop ključeva sa priveskom – otključaš, uđeš na vrata i legneš u krevet. Đaci danas imaju prisniji odnos sa „zelenim čikom na semaforu“ nego sa razrednim starešinom, čak se ne trude ni nadimak da mu daju. U rođenoj kući su samo dok ne nađu gde i to ne zbog roditelja, brata ili sestre, već zbog zidova koji čuvaju od vetra i mraza do proleća.
Proleće je! Znam, jer se u pijačnoj korpi (piaci kosár) dešavaju nužne smene generacija! Iz sredine starog luka izrastaju mladari, upredaju svoje svetlozelene, hrskave prutiće, rastu i postaju sve duži i duži, hrane se svojim precima i drsko streme u visinu. Ali, to junačenje je bez mača i taktike, jer neće biti novog luka iz srži starog – iluzionistička predstava mladosti u usponu i snage bez granica vene sa nestankom „hrane“, sa sušenjem starog dobrog luka. Botanička basna!
Proleće je i jedino se priroda budi, tradicionalno iz semena izranja mladar (csira), ljudska rasa čeka i ne primećuje smenu godišnjeg doba, jer odavno plaća radijatore tokom cele godine, a sve okolo izgleda kao ogroman filmski studio gde sija sunce reflektorsko, pljušti kiša iz creva i pada sneg od stiropora.
– Čemu onda nastava u školi – pitaju profesori. – Čemu škole, čemu đaci i profesori – upita država i poče da zatvara škole i otpušta profesore. Bilo je malo gladovanja, nekoliko mutnih priloga u medijima, a onda je sve zamrlo. Umorili su se i jedni i drugi – jedni od gladi drugi od sitosti. Nepomirljivi su u svojim argumentovanim stavovima – profesori bi da se bave svojim poslom i pozivaju se na ustavom garantovano pravo dece na obrazovanje; školske zgrade se nalaze na vrhunskim gradskim lokacijama – vrede čudo i država se oblizuje; deca ko deca – šta zna dete šta je dvesta kila?
Da ne bude bune grade se škole na periferiji, objedinjuju se struke i programi da zauzimaju što manje građevinskog zemljišta, prostrane su te nove zgradurine i svetle, do njih se lako, ali dugo stiže, vazduh je čist i nema drugih vrsta urbanog zagađenja. Markice za prevoz su subvencionirane, ali s obzirom na multikulturalizam i geo-seosku blizinu većina današnjih đaka ume da leti.
Sećam se da sam „leteo“ kući da se pohvalim diplomom – osam osvojenih petica u osmomartovskom takmičenju „Petica za moju majku“, i sada mi to izgleda kao lep a zaboravljen običaj. Današnji đaci lete komfornije i dalje.