Brašnjave budale

Današnji svet i život je u permanentnom sukobu sa istinom i pravdom. Znam, više od jedan je množina, tako da nevezano od istinitosti tvrdnje o sukobu, život i svet jesu ili nisu u specifičnom nesporazumu sa istinom i pravdom. Ali, meni je sve ovo oko mene – i spolja i iznutra, u stvari jedno, kao na primer otac i majka. Problem istine i pravde potiče iz nemogućnosti preciznog izračunavanja njihovih vrednosti i sastavnih delova, pa svako barata proizvoljnim jednačinama – koristeći sebično-samoživ način umesto logaritamskog. „Drag mi je Platon, ali mi je istina draža“, rekao je Aristotel i za utehu, i njemu i nama, njegove reči su zabeležene, a šta je izjavio jedan od onih vatrogasaca sa ozbiljnim povredama kome nije ukazana neophodna pomoć u ovdašnjoj bolnici jer kod sebe nije imao pišljivih 300 forinti (vizitdíj) koliko odnedavno košta ulaznica kod lekara, o tome će pisati žuta štampa i žvalaviti zaludničari preko telefona.
„Smeje se ko lud na brašno“, govorila je moja baba, a i meni ponekad krene sa usana, ali pošto ne govorim stvari koje ne razumem, izbegavam da završim tu generacijama prenošenu metaforu za neobjašnjive pojave i izvitopereno ponašanje drugih. Moja baba Ljubica je umrla pre nego što su se pojavili mobilni telefoni, negde baš u vreme dok su se koristile pokretne preteče veličine traktorskog akomulatora, ali ne verujem da su joj nedostajali, jer je i „običan“ telefon koristila da se javi, sazna šta bih voleo da mi skuva, kad ću da svratim, dakle, telefon joj je služio za prenošenje informacija. Razvoj tehnologije je odavno prestao da služi dobrobiti svih i postao je instrument bahatih, a oni su na žalost zli i pokvareni, tako da nam ne ostaje ništa drugo nego da spokojno sačekamo kraj ove bajke. Mada, može i da se izađe iz sale u toku projekcije, iako je to nepristojno, osim ako nije opravdano. Evidentno je, međutim, da čovek pokušava da se približi, ma šta približi – da se sjedini sa tehnološkim dostignućima. Kako drugačije opisati ponizno pristajanje na poziciju kunića ukrašenog svim mogućim aparatićima, posebno izdvajam plastičnu kašičicu u uhu, koja omogućava da se razgovara na daljinu i slobodno mlatara rukama, da se podvikuje, ljuti, umiljava, laže i da se smeje, ej smeje… i pri tom liči na budalu koja sama sa sobom razgovara. Kineski naučnici su „konstruisali“ teledirigovane golubove koji preko mikročipova ugrađenih u glavi primaju komande levo-desno, kreni-stani, gore-dole u skladu sa signalom iz kontrolnog centra na Zemlji. E, sad, ne bi bilo u redu da goluba (galamb) poredimo sa savremenim čovekom, kad je golub već poznat pod nadimkom – pacov koji leti.
I dalje ne znam zašto se kaže za nekog da se smeje „kao lud na brašno“, spreman sam da prihvatim da je to prilog narodnog nihil-nadrealizma iz vodeničarsko-epskog ciklusa, ali se plašim da je danas opasno, možda čak i protivzakonito smejati se kao lud na brašno! Vicevi i šale postoje da bismo se smejali, a ne da bismo ih živeli; kad se svi budemo preselili u scenografiju vica, počeće da nas vucaraju od usta do usta, smejaće nam se, rugati, buljiti u nas, i neće nam biti svejedno, ako ne zbog nas samih, onda zbog naše dece i njihovih školskih drugova i drugarica. Biti blesav je psihofizičko stanje, ali sistematski proces proizvodnje budale od strane drugog – pojedinca, grupe ili celokupnog društva je zločin.
Žrtva i zločinac imaju isti nadimak – budala, a pravo ime mu je Norman Bejts.