BUKA I BES, NORMALNO

Kako je nastao Srpski psiho? Normalno, normalnije, najnormalnije, bio je odgovor koji sam dobila od dvojice studenata, koautora ovog romana. Tako su mi bar rekli kada sam ih pitala kako je sve počelo i nemam razloga da im ne verujem. Normalno je da su se jednog dana našli i uz pivo doneli odluku da napišu roman. Naravno da nisu zapalili žito, to mi nisu rekli i o tome nismo pričali. Kasnije sam čula da njih i ne interesuje ko je to učinio i ko je prvi počeo. Ne znam da li su u pravu (to što ih ne zanima kako je u stvari bilo), ali to sada i nije predmet ovog teksta. Biće to pre opravdanost njihove ideje da se ovdašnjoj književnosti ponudi nešto drugačije. Naime, kada je ova knjiga u pitanju, interpretativni zaključci se kreću od stava da su Željko Obrenović i Aleksandar Ilić zaista uspeli da pokrenu onu Kafkinu sekiru što „razbija zaleđeno more u nama“ do toga da su se momci malo zaigrali, a da su slike i prizori koje nam nudi Srpski psiho u svojoj (s)likovnosti odraz, u najmanju ruku, problematične podsvesti. Dakle, nečeg što nije baš normalno.
Una stoji na vrhovima prstiju, desna ruka visi, levom steže žicu namotanu oko svoje glave i tako se opire gušenju. U levo oko zabola joj se jedna bodlja, pocepala plavu zenicu, rastrgla je. Oko polako curi niz lice, ispunjava pore na koži, čineći je glatkom i sjajnom. Una se njiše na vrhovima prstiju trudeći se da održi ravnotežu, menjajući naizmenično noge na koje se oslanja, kao roda. Uzimam čekić i polako joj prilazim…
Dalje, sve je u sličnom ili još slikovitijem tonu.
Međutim, tu vrstu slikovnosti autori su na jednom mestu u romanu motivisali željom junaka da stvarnost kakva jeste, ona koju mi vidimo, prihvatajući euklidovski obrazac razmišljanja, može da nam prikaže i svoje drugo lice. To što su za ilustraciju takvog stava izabrali jednu porno situaciju kada kamera treba da dočara i ono što je unutra, korespondira sa sveobuhvatnom težnjom da se, poput onog Manifesta ruskog futurizma, Šamar dobrom ukusu, udari po elementarnim postavkama opšteprihvaćene predstave o ljubavi, pravu na život i smrti. Dakle, ovo sveto trojstvo kojim su se od antike do danas poigravali odlični ali i loši pisci, dopalo je ruku dvojice studenata i pokrenulo čitav lanac događaja. A šamara i to žestokih, ima u Srpskom psihu na sve strane. Istina, obrazlažući svoju želju da je vreme za demontažu okoštale literarne slike, autori nisu propustili da naglase kako njih ne zanima nikakav katarzični efekat. U fokusu njihovog interesovanja su buka i bes u akauzalnom sledu događaja koje prati samo jedna pojava – ubistvo. Može se raspravljati o tome u kojoj meri su se autori posvetili žanrovskom obrascu horora, radi li se ovde uopšte o trileru ili, možda, psihodrami u formi romana.
A može se raspravljati i o tome koliko je Srpski psiho stvarno knjiga koja je u popriličnoj meri uzdrmala plačljivu konstrukciju srpske savremene književnosti i licemerno horsko pevanje o normalnosti i zdravlju (ne samo u književnosti), normalno! Od Ko plače poetika do rehabilitovanog epskog deseterca, gde imamo, sa jedne strane, notorni manirizam pa se ne zna imaju li likovi uopšte bilo kakav karakter, makar on bio i nenormalan, i sa druge, notorni retrogradni istoricizam sa uvek istim zaključcima, jave se povremeno knjige sa jasnom intencijom da je vreme unisone zanesenosti isteklo i da bi mogli, normalno, da se pozabavimo drugačijim rakursom, ali, normalno, u sadašnjem poretku stvari teško da mogu da budu ozbiljno shvaćene. Jer, ovde je sve toliko normalno da bilo kakva osobenost može biti samo blasfemična. Normalno, u odnosu na društvo, poredak i pre svega naciju.
A Obrenović i Ilić, ne interesujući se za to ko je zapalio žito, uspeli su da malko potpale popriličan književni stog sena.
Književno teorijsko čistunstvo može štošta da im zameri, možda poneki strukturni propust, žanrovsku neodređenost ili nedoslednost u planskom razvoju radnje, ali je istina i to da se slike i prizori kojima nas dočekuje Srpski psiho, pamte i da su naturalistički opisi ipak produkt talentovanog baratanja rečima.
Opaske koje im dobacuju moralni čistunci koji vode računa, pre svega, o psihičkom zdravlju daleko su simptomatičniji. Studenti su, bez namere da zapale žito, ipak nešto zapalili. A to je, normalno, veoma dobro bez obzira što su hteli samo malko da se poigraju.