Decentralizacija likovne scene Srbije

Izložba „Likovna scena Srbije – decentralizacija kulture“ autorke Nene Daković, istoričarke umetnosti u V. I. P. Art galeriji beogradskog SKC, po svom nazivu, navodi na misao da se autorka bavi aktuelnom problematikom – decentralizacijom kulture, mada se ovaj naziv može shvatiti u ironijskom kontekstu. Naime, ona predstavilja radove tri umetnika: Miodraga Nadlačkog iz Kučeva, Aleksandra Dimitrijevića iz Užica i Radomira Đukanovića iz Bajine Bašte, tako da se može reći da izložba prikazuje mali segment onoga što bi se nazvalo „likovnom scenom Srbije“. Na otvaranju izložbe autorka je naglasila da je izabrala radove Milana i Sanje Radosavljević iz Negotina, ali da zbog opšte poznatih ekonomskih i tehničkih razloga, radovi ova dva autora nisu predstavljeni beogradskoj javnosti. Iako se danas često pominje „decentralizacija Srbije“ u svim životnim oblastima, naročito u kulturi, malo šta se čini po tom pitanju. Zato je vredan hvale pokušaj mlade istoričarke umetnosti da okupi radove umetnika iz drugih gradova Srbije i, nazivom izložbe, ukaže na ovu problematiku. Izložbe na ovu temu trebalo bi, svakako, organizovati u što većem broju, jer su retke prilike u kojima beogradska publika može videti radove umetnika van Beograda. Kako za katalog izložbe Dakovićeva piše, „Cilj izložbe je da ospori podelu na centar i provinciju, pošto ova podela i nije umetnička, nego politička. Zato je ova izložba i jedna vrsta depolitizacije (decentralizacije) umetnosti u Srbiji“.
U likovnom smislu, ono što objedinjuje izabrane radove je apstraktni diskurs koji se odlikuje drugačijim čitanjem. Tako apstraktne forme Miodraga Nadlačkog proističu iz unutrašnjeg doživljaja stvarnosti, sadržavajući „nadrealističke elemente u kontekstu mitološke, izmaštane ili magične predstave čija je suština iracionalna i podsvesna“. Osnovno izražajno sredstvo Nadlačkog je linija koja u slikama obrazuje međusobno preklopljena polja stvarajući tako prepoznatljive forme, dok se u crtežima pojavljuje mnoštvo kratkih linija koje stvaraju kompaktnu celinu sa mnogobrojnim asocijacijama. Radovi Radomira Đukanovića na postmodernistički način reinterpretiraju visoki modernizam kojim je dominirao enformel. U skladu sa egzistencijalističkom filozofijom koja se nalazi u osnovi enformela Đukanovićeva „slika“ je spoj tradicionalnog shvatanja slike u kontekstu kompozicije, kolorita i novog viđenja „slike“ u kontekstu upotrebe „neslikarskih materijala“ i slikarstva materije. Ovo „posttradicionalno slikarstvo“ je i slikarstvo znakova koje se kreće od praznih do asocijativnih znakova. Radovi Aleksandra Dimitrijevića se odlikuju horizontalnim i vertikalnim linijama različitih veličina koje zajedno sa vertikalnim nizovima brojeva i tabli predstavljaju zabeležene pobede, poraze i nerešene partije raznih društvenih igara poput ix-ox, tablića… Ove „društvene igre“ posmatraju se u kontekstu svakodnevnog života: borbe za uspeh, prestiž… U skladu sa dišanovskim principom „da umetnost može da bude sve“, Dimitrijević od običnih škrabotina stvara umetničku formu, dok u katalozima i monografijama umetnika kritikuje njihov društveno-politički angažman.