„Ovaj narod uvek zna da odgovori NE! Samo mu treba podmetnuti pravo pitanje“: Intervju Đorđa Balaševića za Danas iz 1998. godine

Muzičar, pesnik i pisac, glumac i zabavljač… Naš Dole, Đorđe Balašević odnedavno je i ambasador dobre volje UN za zemlje bivše Jugoslavije.

Bez „dlake na jeziku“ kao i uvek, Đorđe Balašević govori za Danas o tome kako se oseća u novoj ulozi, o Sarajevu i Zagrebu, o onima koji ga ne vole, o svom angažmanu i o ovim ružnim i tužnim vremenima. Svima koji su ga podržali i podržavaju Đole se zahvaljuje pesmom „Uspavanka za dečaka“ i dodaje da bi to vrlo lako mogao biti njegov jedini od govor na sve što se pojavi u novinama.

Kako se osećaš u ulozi ambasadora dobre volje UN, da li te prijatelji i poznanici sa da oslovljavaju sa „ekselencijo“?

– Nije bitno kako te oslovljavaju, bitno je kako se odazivaš. Šegačenje sa mojom titulom „ekselencije“ malo je deplasirano komičnim konvertovanjem Drugova u Gospodu prethodnih godina, i ako smo se navikli na ono „gospodin“ ispred imena kvazipolitičara, skorojevića i kriminalaca, onda ovo Ekselencija Balašević i nije tako smešno. Za one koji me znaju, i do čijeg mi je mišljenja stalo, ja sam Ambasador i Njegova Ekselencija još odavno. Njima nije bilo potrebno da me Svet prizna da bi shvatili da sam Svetski Tip.

Funkciju ambasadora si zaslužio posle koncerata u Sarajevu gde je 14 hiljada ljudi s tobom pevalo i plakalo. Kako si se osećao u tim trenucima, jer to nisu bih oni obični koncerti koje si imao na stotine?

– Pa sad, da sam imao Obične Koncerte on da ih verovatno ne bih imao na stotine, no, to ionako nije tema ovog pitanja. Sem toga, forulacija naimenovanja je ipak nešto ozbiljnija od „za dva koncerta“, pominju se tamo neke godine unazad i „pesme i reči koje imaju snagu da povezuju ljude, bla-bla-bla…“, ali nije lepo da to ja citiram kad već nikom drugom nije palo na pamet.

U svakom slučaju, u Sarajevu se zaista dogodilo nešto posebno, ali znao sam da me Tamo čeka kompilacija svili emocija koje donose rat i kraj rata. Od časa kad je od ređen dan koncerta bio sam na nekom svom Tibetu, pripremajući se za to, Te večeri se ne ko mogao rasplakati, neko ućutati, neko je mogao vrištati i grliti sa svima, a neko se jednostavno mogao napiti, ali ja sam bio kažnjen da jedini u Skenderiji ostanem potpuno miran, i da svaku svoju reč i svaku svoju tišinu dobro’ odmerim na terazijama diplomatije i pijeteta’ Tad još nisam zvanično bio Ambasador, bio sam samo Ambasador Na Crno, akreditovan od mnogih Normalnih odavde, i ta odgovornost nošena je na trenutke kao čamčić ogromnim talasima ljubavi, ali je odolela, u šta nisam ni sumnjao. Pojedini nedorasli novinarčići bavili su se sutradan „kvalitetom zvuka“ i ostalim besmislenim kategorijama koje koriste da bi falsifikovali svoju stručnost, kao da su već nekad bili na takvom koncertu, i kao da će još nekad biti, a neće, sasvim sigurno. Retko koristim reč „neopisivo“, evo dakle pogodne
prilike da je konačno upotrebim…

Da li će ti titula ambasadora dobre volje pomoći da odeš tamo gde još nisi bio posle rata, da napraviš koncert u Zagrebu?

– Bojim se da kalendar na kom bih mogao da zaokružim datum svog nastupa u Hrvatskoj još nije ni u pripremi za štampu. Jedini protest zbog mog naimenovanja, ozbiljan koliko je ozbiljna i „Udruga hrvatskih glazbenika“, uložen je baš u Zagrebu, mada to i nije neki presedan. Dotični dečki se i inače oglašavaju kadgod stignu, i uoči koncerata u Sloveniji, i pri svakom ispipavanju javnog mišljenja o eventualnom dolasku nekog odavde u Hrvatsku. To je samo logična reakcija Osrednjih koji znaju da bi moj dolazak tamo ugasio mnoge od njih, kao što bi, recimo, Oliverov dolazak u naše krajeve utrnuo sve njegove ovdašnje epigone i imitare. Uz opasku, dakako, da su oba dolaska još uveliko u domenu naučne fantastike. Piratiraju se ne samo ploče, nego već i pevači, i nekom dobro upućenom menadžeru trenutno je sigurnije da napravi hrvatskog Balaševića, nego da dovodi Pravog.

Menadžeri najbolje znaju da postoji žestok i presudan otpor kaste-koja je profitirala na ratu i nacionalizmu, i strpljivo čekaju čas kad će trgovina skrhati patriotizam. Zato tu i tamo poture nekog kao ovu veselu Udrugu, ili izvesnog „rok kritičara“ D. Gladna, koji se fašizmom bavio iz čistog entuzijazma, i onda kad to još nije bilo isplativo, i tako u stvari ispipavaju „javno mnjenje“, koje za razliku od „tajnog mnjenja“ do sad još ni jednom nije bilo „za Istini za volju, ohrabrujuća je moje senzacionalno osobno pojavljivanje na prvom programu HTV-a, telefonsko, doduše, i isprovocirano protestom Udruge, ali na RTS-u uz ovu svečanu priliku nije bilo ni takvog.

Pomalo se, dakle, nabija duvan u lulu mira, ali ko bi normalan želeo da ide tamo gde je nepoželjan? I nije li činjenica da mogu da nastupim u svakoj zemlji sveta samo ne u Hrvatskoj, pre problem Hrvatske nego moj problem? Jasno mi je da je rat za sobom ostavio mnoge koji će svet zauvek deliti na Srbe i Hrvate, i žao mi je što me je to zakačilo, ali otićiću u Zagreb tek kad dobijem poziv od ministra kulture ili sa nekog zvaničnog mesta, što da ne i od „Udruge hrvatskih glazbenika“? Ako do toga i ne dođe, barem će moje pesme stizati tamo. A publika i ja švaleraćemo se u Sloveniji i drugde, kao i do sad…

U Sarajevo si iz sopstvene domovine ispraćen s dosta zluradosti. U „zvaničnim krugovima“ Sarajevo je ili prećutano, ili si zbog toga zaradio etiketu „izdajnika“. Kako si to doživeo?

– Već sam pomalo odgovorio na ovo pitanje, pominjući One Do Kojih Mi Je Stalo, i koje sam predstavljao u Sarajevu. Rutinska zluradost kojom sam od Onih Drugih ispraćen nije ništa u odnosu na ultrazluradost kojom sam dočekan pri povratku u Domovinu. No, od „zvaničnog“ sistema informisanja koji je sad i bukvalno pod kontrolom moralnih i mentalnih devijanata, nisam ni očekivao svesnu reakciju. Veći je problem u takozvanom Narodu koji spremno potura točire čim neko krene da mu sipa jeftinu nedestilovanu „patriotušu“.

Davno sam matorcu koji mi je prebacio da sam izdao „našu stvar“ odgovorio: Vašu stvar možda i jesam, ali svoju nikad nisam. Za istorijom potežem samo u slučaju nužne samoodbrane, ali Srbija je oduvek imala imidž drčne i pravedne državice, ako ništa drugo, i pitam se nisu li slučajno Izdajnici oni koji su joj poslednjih godina natakli kapuljaču i štap sa zvoncetom i ocrnili je pred čitavim svetom? Opasno je to pitanje, ako ne filozofsko, onda svakako pravosudno, i bolje da se jedan ubogi svirac puno ne petlja oko toga? Uglavnom, organizovana je javna hajčica propraćena anonimnim pratnjama, nomina sunt odiosa, kaže stara izreka, pa ću paziti da suviše ne pominjem ime na.

Uostalom, Minimaksu je to nadimak, portparolu Vučiću ni ne znam prvo, a diskutabilnom kolegi Toni Montanu pravo ime, pa tako ipak ispadam za nijansu kulturniji od njih, što i nije neki problem? Ponekad se, eto, i po neprijateljima otkriva kakav si. Jasno mi je da me mnogi ne vole, to je najpouzdanije merilo uspeha, ali kad bih lično morao da sastavim listu od deset Onili Za Koje Bih Voleo Da Me Ne Vole, pomenuta trojka bi definitivno bila među njima. Sve je, znači, pod kontrolom. I pohvale i pljuvanja još uvek stižu tačno od onih od kojih i treba da stignu, mada sam pomalo razočaran takozvanom „opozicionom“ štampom, kao da ne postoji neka „naša stvar“, i kao da ja nemam svojih dežurnih zlotvora na „drugoj strani“? Jadna je ta objektivnost koja se baždari na Ambasadorima Dobre Volje, i jadne su te pohvale koje se potiru „suprotnim stavom“ već u sledećem nedeljnom broju…

I danas imaš mnogo obožavalaca širom bivše Jugoslavije, prvi si krenuo preko granica. Šta misliš zašto si u nemilosti „dvora“: zato što si svedok zločina i što kvariš neki njihov posao, ili što im smetaš zato što možeš svuda da ideš?

– Sve je to stvar ukusa, ne treba preterivati. Uz film koji oni vrte ide sasvim druga muzika, tako da Našu Kraljevsku Porodicu ni pod sasvim drugim okolnostima ne mogu da zamislim među svojom publikom? Sem toga, sumnjam da Oni imaju kad da se bave mojom Ekselencijom u nekom ličnom smislu? Naprosto sam u kompjuteru inkvizitora postavljenih ponovinskim i RTV redakcijama, i vojvođanskih janjičara koji se dodvoravaju time što Ovakve zataškavaju koliko mogu.

Ne zameram im. Da je situacija, ne daj bože, obrnuta, i da se ja nešto pitam, isto tako bih dobro pazio da se meni neko od Takvih ne provuče na program. Dalje, da bih nekom bio Glas Savesti, taj mora imatii savest, znači i to otpada? Ne verujem, zatim, ni da im smeta to što mogu „svuda“ da idem, jer moje „svuda“ je zanemarljivo u odnosu na njihovo „svuda“. Možda ih iritira što se meni obraduju u mom „svuda“, ali tu im već ne mogu pomoći. Oni, uostalom, nisu ni problem ove zemlje. Problem ove zemlje je između ostalog i to što u njoj može da proklija seme koje nigde drugde ne bi. I problem su dominirajući mediokriteti koji posle dobro nađubre tubiljku. Nikom se ne može zameriti što koristi šansu da bez motike obezbedi svoju porodicu?

Naš Vladar je jednostavno ni kriv ni dužan ušao u partiju sa prevelikim brojem žetona, i samo zato je u igri ostao dovoljno dugo da postane i kriv i dužan. Jer, bez obzira na hramove koje poltroni podižu njegovim povlačenjima, Gazda će verovatno ući u istoriju kao jedan od retkih igrača koji je izgubio svaki božiji put kad Svet zavrti rulet? I, paradoksalno, mada se gomila pred njim alarmantno smanjila, Gomila iza njega kao da se povećava iz dana u dan. Niko ne pomišlja da tvrdoglavo ulažući na „crveno“, iako mu se redovno zaustavi na „crno“, Šef može potrajati još dva-tri vrćenja, u vrh glave. A moja eventualna „nepodobnost“ je jedina u tome što ne pristajem da izigravam žeton. Obaška, ne u rukama kockara koji igraju tuđom lovom…

Bio si „panonski mornar koji je ostao bez mora“, a posle, kao i milioni drugih, ostao si bez nekadašnje domovine. Kako si doživeo te podele, rat i raspad Velike Jugoslavije?

– Pa, kako normalan čovek može da doživi nacionalizam, bezakonje, nasilje, primitivizam, jeftinu folklornu demagogiju i ograničavanje slobode kretanja? Objašnjavati šta u svemu tome ne valja bilo bi isto što i objašnjavati zašto baš nije zgodno prdnuti u pozorištu? No, mnoge stvari za koje sam mislio da se podrazumevaju, više ovde ne važe.

Svaki pokušaj da ispoštujem trideset sedam godina svojih uspomena istog časa je etiketiran kao Jugonostalgija, i u Beogradu, i u Zagrebu, i u Ljubljani. Šovinisti mašu raznim zastavama koje su brže bolje skrpili od pocepane zastave Velike Jugoslavije, ali svi bi oni mogli pod isti barjak. Smatram se uslovnim apatridom. Nisam se nigde odselio, a živim u jednoj potpuno stranoj zemlji, sa sve stranijim ljudima oko sebe. I to nije samo moja priča…

U vreme blokade i „ničim izazvanih i nametnutih sankcija“ napisao si pesmu „Krivi smo mi“, jesmo li toliko krivi da smo sve ovo zaslužili?

– Naravno da smo krivi. Kad nedavno ni novosadski Dnevnik nije objavio vest o mom naimenovanju za Ambasadora Dobre Volje, što se u svakoj regularnoj državi smatra ogromnom počašću, nisam pomislio na nesretnika koji je to kao urednik naložio, nego sam pomislio na stotine nesretnika zaposlenih u Dnevniku koji su na to ćutke pristali. „Moje je da štampam…“ „Moje je da beležim bioskopski repertoar…“ „Moje je da sedim na portirnici…“ Јel tako? A moje je da ne budem ovca, gospodo, i nemojte me posle mrzeti kad me Madam Ogata po tome prepozna u stadu.

Ne pristajem na ono „lako je tebi“, ili „pusti budale“. Ne puštam budale i ne zameram Budalama što me ne puštaju, ali zameram inferiornim i apatičnim koji bezdušno glasaju protiv svoje dece. Najmanje sedam godina je prošlo pod Ovima, ali, ruku na srce, godine između trideset osme i četrdeset pete nisu najlepše godine u životu. Moja Jovana je za to vreme dunula u jedanaest, pa dvanaest svećica, i tako redom, ovog decembra će možda i punoletstvo obuvati pod svećicama sankcija? Jelena je odrasla ne ispunivši najveću želju svog detinjstva da vidi Diznilend, a o našim destinacijama i dalje odlučuju tipovi koji nisu mrdnuli dalje od Svilajnca ili Šipačnog, i ne pada im na pamet. Genijalcima je jedini problem što su se malo istrošili organizujući sebi ovde Diznilend, kućerine ša tornjevima, kostime „biznismena“ i strelišta na kojima su smete njihovi neistomišljenici, pa sad ne mogu da dočekaju noti embargo da se oporave. 0 čemu će, dabome, odlučiti Narod. Ovaj narod uvek zna da odgovori „ne“! Samo mu treba podmetnuti pravo pitanje…

Od početka karijere bio si angažovan, bio si više od pukog zabavljača, mnoge tvoje pesme imaju poruke protiv rata, mržnje, ludila. Kako objašnjavaš taj svoj angažman?

– Bilo bi pošteno da to neko drugi objasni. Sociolozi su se bavili fenomenom silikonskih sisa raznoraznih pevaljki, pa će i moj devedeset i jedan do sad održani koncert u Beogradu neko valjda kad tad uzeti za seminarski rad? Ima li Doraslih u avionu? Ne insistiram da me hvalite, samo me malo primetite? Ušao sam u ovaj posao nepripremljen, lupetao sam koješta, da se ne foliramo, prvo sam mislio da je dovoljno biti na nivou jugoslovenske muzike, ali vremenom sam shvatio da je važnije biti na svom nivou, što je već bio mali izazov.

Publika me je izbrusila, imala je razumevanja za sve moje kikseve, i od „Bezdana“ naovamo potpisujem sve što sam napisao ili rekao, što naravno ne podrazumeva da bi se to svima moralo dopasti. Teme su se, nažalost, nametale, ovo su Ružna Vremena, ali neće se tek tako izvući, mora i o njima neko da piše. To nije uvek najpraktičnije, za sedam godina na ,,zvaničnoj“ televiziji pomenut sam par puta kroz zube, i to je sve, knjige mi ignorišu svi osim čitalaca, status „slobodnog strelca“ u stvari je najčešće status „slobodne mete“, ali raskršća i postoje da bi svako imao priliku da pođe svojim putem, i ne kajem se.

Moj Ćale je umro prepadnut, neke istine mogao sam i od njega sa znati, obojici bi nam bilo lakše, i ne želim da se Aleksa, Jelena i Jovana jednom zapitaju zašto sam saginjao glavu pred Gorima Od Se be, pokoravao se, trpeo, prećutkivao. Ne zanosim se da sam ikog usporio, toliko sam kamenja sizifovski kotrljao ka vrhu da bi me već i „Stonesi“ mogli proglasiti svojim počasnim članom, ali ipak je vredelo. Sad već znam da će sa brda tog skotrljanog kamenja moji klinci jednom uspomenu na svog starog videti iz pravog ugla. A moji klinci su moj jedini spomenik, da se ne foliramo. Neki bezvezni crni mermer samo će označavati mesto na kom sam malo zastao da predahnem pred dugo putovanje po kosmosu njihovih sećanja…

Neki lokalni vlastodršci su te optužili da nisi hteo da učestvuješ na modnoj reviji Verice Rakočević u humanitarne svrhe u korist izgradnje porodilišta. Zašto si izostao sa te „priredbe“?

– Život me je naučio da je na nevaspitanje najbolje odgovoriti nevaspitanjem, ali poštujući pol i uzrast gospođe Rakočević, nisam reagovao na njena prozivanja u štampi, ne zavređuje baš svaki napad pravdanje. Ipak, u poverenju, ne samo da nikad ne bih nastupio pod pokroviteljstvom Crvenih Đavola, nego nikad ne bih nastupio ni na nekoj pravoj modnoj reviji.

Naravno, Crveni su dovoljno perfidni da to znaju, „poziv“ je ionako podmetnut kao kukavičije jaje, samo da bi se odbijanjem umanjio planetarni publicitet Sarajeva, i krivo mi je kad uspeju nekog da izmanipulišuu svoje svrhe, čak i kad taj neko to sam zasluži svojim egzibicionizmom. Nema smisla da nabrajam sve zahvalnice do sad dobijene od novosadske bolnice, jer time bili se u reklamerstvu samo izjednačio sa Dobrotvorima, ali nadam se da će neki pošteni novinar do kraja iščačkati cifru uplaćenu od famozne revije održane u Izvršnom Veću i uporediti je sa mojim sitnim uplatama, pa da vidimo šta smo dužni? Uzgred, naravno da ću i ubuduće na svoj način pokušati da pomognem tu i tamo, mada priznajem da mi je malo blesavo da pored države koja verovatno ima ministarstvo zdravlja ili nešto slično, lovu za bolnice prikupljaju kreatori i prokazani muzikanti?

Rekao si da sada preostaje teži deo posla „da svoju naciju ubediš u svoju dobru volju“, kako to misliš da ostvariš?

– Jako teško…

Koliko muzičari, glumci, sportisti i drugi mogu da doprinesu smanjivanju „ludila među ljudima“ na ovim prostorima i da li ćeš kao ambasador UN, sem svojim koncertima, pomoći i drugima da prelaze granice i šire dobru volju?

– U najmanju ruku, mogli bi da doprinesu bar onoliko koliko su doprineli Ludilu, a ni to nije zanemarljivo. Na žalost, i političari su svesni toga, jer neostvarivi san svakog političara je da bude popularan i simpatičan, i zato Vlast prva mobiliše sve Javne Ličnosti koje na to pristanu, a neistomišljenici se već lako ubace u cetrifugu.

Politici se, doduše, odazovu uglavnom ili „bivši“ ili kojekakvi drugoligaši, pevači i glumci bez publike i talenta, ali i takvi posluže za jednokratnu upotrebu. Sa sportistima je ipak druga priča, u njihovom slučaju bi se „ргеаngažovanima“ donekle i moglo oprostiti, jer krajnji cilj sportiste i jeste zaigrati pod zastavom domovine i sa nacionalnim grbom na dresu, a domovina se ne bira, ima da se boriš za onu koja ti zapadne, i gotovo. Sportisti će i za mir sigurno učiniti tiše od „umetnika“, taman za toliko za koliko je sport pošteniji od umetnosti. Umetnicima je rat definitivno bio sigurniji partner, mitingaške gomile je uvek daleko tiše ego publike. Sad se ponovo nameće surovo vreme u kom nečim moraš zaslužiti da ljudi zbog tebe kupe kartu i lepo se doteraju, a aplauzi su tek problem za sebe.

I sad svi pričaju šta bi oni uradili da su njih pozvali u Bosnu, ali njih nikad niko nigde ne poziva. I sad svi kažu kako je meni bilo lako da izađem na scenu i pet sati pevam pesme koje svi znaju, pošto je to bio „politički obojen“ koncert. I slažu se da je Moja (mada sam se naivno ponadao da je to u stvari pre Naša) Ekselencija, profitirala nastupima u Skoplju, Ljubljani i tako dalje, zanemarujući da sam tamo profitirao i davno pre rata.

Pa, ne možeš ti sad napuniti halu samo zbog toga što je rat gotov, a nikad pre nisi mogao, moj brale. I nema teorije da ikako pomognem svojim kolegama, ne zato što niko od njih meni ničim nije pomogao, nego zato što svako mora da napravi svoj korak, o nekom ozbiljnijem hodu da i ne govorimo. I, pošto mi nekim čudom ne postavljate ono „ima li nešto što vas nismo pitali, a što bi želeli! da kažete?“, dozvolite mi da se retkima koji su me podržali, zahvalim jednom od svojih otpevanih pesama, koja bi ubuduće vrlo lako mogla da bude moj jedini odgovor na sve što se pojati u novinama.

USPAVANKA ZA DEČAKA

Pričaće ti jednom, možda, kako sam ja bio… Štošta…
Pile moje… Pače moje malo…
Mudrovaće. Badavani… Kad me nema da se branim…
Da sam blizu… Ne bi im se dalo…

Pričaće ti o plovidbi… Ti što nisu sidro digli…
Šta sam za njih neg’ ukleta šajka?
Tvrđiće, sa zlobnim sjajem… Da sam drhtao pred zmajem…
Videli su oni… Iz prikrajka…

Al’ ti slutiš otkud bore… Trunje se u oku diglo…
Olujno je tamo gore… Gde nas nije puno stiglo…
Znam da sanjaš more sveća… I korake po tom doku…
Ti si tamo bio… U mom oku…

Pričaće ti, kojekakvi… Zloba se ko rubin cakli…
Kako odjek mog osmeha ječi…
Kleče se u pretpostavke… Kljuckajući, kao čavke…
Moje loše prepričane reći…

Brojao sam ljude s krsta… Pravila i izuzetke…
Posvud promašena vrsta… Samo retki nađu retke…
Znam da sanjaš vaskrsenje… Jednu siluetu plahu…
Ti si tamo bio… U mom dahu…

Pričaće ti jednom svašta… Boljima se teško prašta…
Pile moje… Pače moje malo…
Silni miševi u boci javiće se ko sveđoci…
Pustolovnog traganja za Gralom…

Ne znam više, bože prosti… Dal da strepim… 11 da stremim…
Da to breme posebnosti i na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?

Znam da sanjaš rimovanja… Krike… I tišinu nemu.
Ti si bio svugde u mom svemu…
Pile moje… Pače moje malo…
Lavče moje..