Za vreme Jugoslavije, na Zapadu se nije znalo za Srbiju ili Hrvatsku i Bosnu

Prevod na srpski potpisuju Vladislava Ribnikar i autor. Ovu zanimljivu i provokativnu knjigu objavila je beogradska Geopoetika. U njoj Noris britanskim čitaocima jezgrovito objašnjava kako se srpska književnost razvijala u poslednje dve decenije prošlog veka ali i to kako su se u našoj novijoj književnosti obrađivale teme ratova i sukoba kao što su Drugi svetski rat, građanski ratovi i raspad Jugoslavije i NATO bombardovanje Srbije. Dejvid A. Noris u uvodu čitaoce upozorava da knjiga koju je napisao nije „istorijski pregled srpske književnosti sa kraja dvadesetog veka, već analiza jednog niza književnih struktura i motiva i njihovih efekata na pripovedačku prozu tog razdoblja“. Sa Norisom smo razgovarali o knjizi, ali i o percepciji srpske književnosti u Velikoj Britaniji i Zapadnoj Evropi.

* Šta vas je podstaklo da napišete knjigu o srpskoj prozi osamdesetih i devedesetih godina 20. veka?

– Ima više razloga. Na Zapadu se pojavio veliki broj studija gde su detaljno razmatrani uzroci i posledice jugoslovenskih građanskih ratova sa kraja dvadesetog veka. Zanimljivo je da čak i u onim raspravama koje se uopšte ne bave kulturnim pitanjima ima upućivanja na savremenu srpsku književnost, na primer u „Srbiji pod Miloševićem“ Roberta Tomasa. To su studije u kojima dominira pristup društvenih nauka i u kojima se traži dokaz za rast nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji u književnim delima nekih autora, poput „Knjige o Milutinu“ Danka Popovića ili „Golubnjače“ Jovana Radulovića. Hteo sam da uvedem drugačiji, više književni pristup kada je reč o prozi osamdesetih i devedesetih godina u Srbiji.

* Na koje biste tendencije ukazali pre svega u srpskoj književnosti krajem 20. veka?

– Ja sam izabrao da ispitam srpsku proznu književnost u kojoj dominiraju predstave o ratu i istoriji. Posebno me je zanimala upotreba sablasnih, jezovitih i grotesknih motiva u prikazivanju ratnih užasa. Pisci osamdesetih godina često su se vraćali Drugom svetskom ratu; slike koje su oni ponudili izrazito su se razlikovale od konvencionalnih opisa partizanske borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika. To je proza koja najviše govori o pokušajima rekonstrukcije prošlosti, pokušajima koji su često uzaludni pošto su svedoci nepouzdani ili ljudi različito pamte. Duhovi i jezoviti motivi koji se pojavljuju u toj književnosti iskazuju bol koji nam donosi istorija, transponovan kroz sećanja likova i zajednica koje su stradale u ratnim užasima. U drugom delu studije bavim se književnim delima devedesetih godina, gde možemo naći nastavak sličnih preokupacija kod pisaca koji su zamenili nerazrešeno nasilje iz prošlosti realnošću savremenog sukoba u građanskim ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije. Proza ovog perioda se usredsređuje na razaranje svih civilizacijskih znakova i moralnog sistema vrednosti u Srbiji. Taj efekat avetinjskih i monstruoznih motiva se vidi u prikazima psiholoških i društvenih lomova u delima kao što su „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića i „Mamac“ Davida Albaharija.

* Da li su sve vodeće književnosti iz nekadašnje zajedničke Jugoslavije uspele da budu prepoznate kao posebne ili se još uvek podvode pod jugoslovensku književnost?

– Sve dok je postojala jedna zajednička jugoslovenska država, na Zapadu se uglavnom nije znalo za Srbiju, Hrvatsku ili Bosnu. Uvek se govorilo o Jugoslaviji, zemlji u kojoj su živeli Jugosloveni i gde se pisala jugoslovenska književnost. Potom, kako su svakodnevno po celoj Evropi emitovani prizori sukoba i nasilja, ljudi su zaboravili na Jugoslaviju i počeli da pominju samo njene bivše sastavne delove. Većina današnjih studenata u Engleskoj ne zna sasvim tačno na šta se odnosi ta reč, pa moramo da ih učimo da je nekad postojala zemlja sa imenom Jugoslavija, šta je obuhvatala i ko je bio Josip Broz. Za njih, to sve pripada prošlom veku, svetu bez kompjuterskih tableta i mobilnih telefona.

* Koliko se savremena srpska književnost prevodi u Velikoj Britaniji i kakva je njena percepcija u tamošnjoj javnosti?

– Treba razumeti strukturu književnog tržišta i način funkcionisanja izdavaštva u Velikoj Britaniji. Britanija ima najmanji udeo prevedenih stranih knjiga u Evropi. Svega oko tri odsto naslova u knjižarama čine prevedena dela. Naravno, kada govorim o prozi i poeziji pisanoj na engleskom jeziku, u to se računaju i pisci iz SAD. S druge strane, u Francuskoj ili Nemačkoj procenat prevedenih dela je bliži brojci od 30 odsto. To je velika razlika i strani autori teško prolaze na engleskom tržištu. Iz tih razloga, bitnu stvar predstavlja dobra distribucija. Treba obezbediti da knjige stignu do čitalačke publike preko knjižara i internet sajtova i da budu reklamirane u relevantnim medijima. To je izazov srpskim izdavačkim kućama, za koje je važno da nađu odgovarajuće partnere u toj delatnosti.

* U SFRJ je kultura bila prepoznata kao državno važno pitanje, postojala je kulturna strategija i za književnost kao deo tada vladajuće ideologije. Danas je, čini se, situacija potpuno obrnuta. Književnost državu ne interesuje niti je prepoznaje kao nešto što je za nju važno. Mnogo toga se svelo na entuzijazam pojedinih autora ili izdavača kao što je edicija Spit (Serbian prose in translation). Nekada se država onda kada joj je to trebalo mešala previše u književnost, a danas književnost za nju kao i da ne postoji. Kako gledate na stanje u savremenoj srpskoj književnosti 2000-ih?

– U celoj Evropi se nekad smatralo da je kultura dostojna finansijske podrške budući da su književnost i umetnost znak najviše civilizacije. Sada taj argument više nije validan kada treba izdvajati sredstva iz državnog budžeta. Mora se dokazati da takvo ulaganje može da bude vraćeno u nekom materijalnom smislu jer se kultura takmiči sa drugim sektorima, koji naglašavaju kako su oni korisni za razvitak privrede ili kako zadovoljavaju društvene potrebe na konkretan način. Kultura se ne nalazi u lakoj situaciji. Ali možda postoji nešto što bi se moglo učiniti. Na primer, znam da slovenačka vlada promoviše slovenačku književnost u inostranstvu. U Englesku redovno dolaze pisci iz Slovenije čija dela se prevode na engleski jezik uz finansijsku podršku njihove vlade. Organizuju za njih turneje po univerzitetima, i studenti posećuju njihova predavanja i slušaju o slovenačkoj kulturi. To je deo takozvane mekane diplomatije, koja ne košta mnogo, ali koja širi znanje njihovog jezika i kulture.

Nema studija srpskih autora

Vladislav Bajac je predstavljajući Norisovo delo novinarima kazao da postoji „mnoštvo mogućnosti da se ova tema obradi, što podrazumeva subjektivan pristup u izboru primera i autora, ali i dobre namere i valjanu stručnost u zaključivanju“, dodajući da se uz ime Dejvida Norisa, kvalifikovanog časnom univerzitetskom karijerom usmerenom ka istraživanju Balkana („Balkanski mit“, Geopoetika 2002), ne može ni stajati reč „stranac“ u izvornom značenju. Koliko je tema neugodna i zavodljiva govori i činjenica da se njome u ovom obliku i obimu do sada nije pozabavio nijedan autor iz Srbije. „Ovo je prva studija jednog stranog autora, prevashodno namenjena stranim čitaocima, čija je tema srpska književnost poslednje dve decenije dvadesetog veka i njen pogled na ratove i sukobe“, istakao je Bajac.