U živopisnom i istorijski bogatom španskom gradiću Alkali de Enares, blizu Madrida, održan je sredinom prošlogodišnjeg decembra Međunarodni kongres udruženja servantista. Ova asocijacija svake tri godine okuplja renomirane profesore, istraživače, prevodioce i biografe najvećeg španskog pisca iz desetak zemalja (Španija, Francuska, Italija, Velika Britanija, SAD, Meksiko, itd.

U živopisnom i istorijski bogatom španskom gradiću Alkali de Enares, blizu Madrida, održan je sredinom prošlogodišnjeg decembra Međunarodni kongres udruženja servantista. Ova asocijacija svake tri godine okuplja renomirane profesore, istraživače, prevodioce i biografe najvećeg španskog pisca iz desetak zemalja (Španija, Francuska, Italija, Velika Britanija, SAD, Meksiko, itd.). Prošlog decembra, učestvovala je i Jasna Stojanović, docent na Katedri za iberijske studije beogradskog Filološkog fakulteta. Kao naš jedini servantista koji već više godina učestvuje na skupovima ovog udruženja, govorila je o uticajima Don Kihota na savremenu srpsku prozu.
Stojanovićkino izlaganje zasnovano je na „balkanskom sukobu u romanu servantesovskog tipa“, i konkretno se odnosi na roman „Sančova verzija“ srpskog pisca Ratomira Damjanovića. Učesnike je zaintrigiralo to što Don Kihot, posle čitavih 400 godina, još uvek ima poetsku moć inspirisanja umetnika na raznim meridijanima, u ovom slučaju Damjanovića. On je u „Sančovoj verziji“ dao ljubavni antiratni roman situiran u Srbiji, u teškim devedesetim. Damjanović je, pošavši od Servantesovog modela, kreirao neobičan spoj Don Kihota i Sanča u jednom liku. Iako se donkihotskom stranom svoje ličnosti opire mržnji i nacionalističkoj histeriji, njegov junak je na kraju primoran da postane prvi pravcati Sančo i da se svede na ono prizemno i banalno u životu.
U diskusiji koja se razvila posle predavanja, zaključeno je da „Sančova verzija“ dokazuje da je Servantesovo delo još uvek živ obrazac, a njegov vitez simbol za kojim pisci rado posežu upravo u periodima krize.