„Igrarije“ i „Don Žuan“ Tijeri Malandena u izvođenju Baleta Bijaric

Ako je nastup Holandskog plesnog teatara bio vrhunski sofistiran u svojoj apstraktnoj lepoti, onda je gostovanje Baleta Bijaric, jednog od dvadeset francuskih nacionalnih koreografskih centara, sa postavkama evropski poznatog pedagoga i koreografa Tijeri Malandena, svojim jasnim opredeljenjem da osavremeni klasičnu baletsku igru i time oda svojevrsno poštovanje nekadašnjim njenim začetnicima – bilo bliže širem krugu gledalaca.
„Igrarije“, postavljene prvi put 1817. na muziku mladog Mocarta, tada prikupljanu deo po deo, u postavci Malandena, insiprisanoj tekstom Morisa Šerizela „Žan Žorž Nover, pionir moderne igre“, nisu bile pokušaj rekonstrukcije umetničke igre iz prvih decenija XIX veka. Pre je to bila kreacija sa ljupkim anegdotama o toj epohi. No, tu nema nikakve površnosti, naprotiv. Sve ono što je šesnaest sjajno obrazovanih igračica i igrača iz Bijarica izvelo u slavu Mocarta i Novera bilo je veoma promišljeno sa koreografove strane, te može predstavljati uzoran obrazac za osavremenjavanje baletske klasike. Iako su svi igrači igrali bosi, u njihovom strogih kanona oslobođenom plesu mogla se „videti“ klasična baletska rečenica, koja je „čitana“ sa savremenim senzibilitetom. Razume se da sa čisto teoretske strane u analizi ovakvog postupka Tijeri Malandena, može biti postavljeno pitanje da li takav način plesnog izražavanja pripada savremenoj igri. Odgovori sigurno mogu biti različiti, a jedan od njih je da upravo ovako znalački zasnovan postupak, utemeljen na iskustvu dosadašnjeg razvoja umetničke igre, danas razuđene u deltama veoma različitih tokova, uverava da klasična osnova može biti plodno tle novih, možda čak i nedovoljno naslućenih, umetničkih inovacija.
Posle toliko različitih scenskih interpretacija sudbine Don Žuana, nije bilo lako dati sopstvenu. Ali, to je Malanden superiorno učinio uzimajući kao osnovu dramatičnu Glukovu muziku, koja je bila korišćena i na preizvedbi istoimenog baleta-pantomime, izvedenog 1761. godine u bečkom Burg teataru po libretu i u koreografiji čuvenog Gaspara Anđolinija (izvor „Oksfordski rečnik baleta, 1987). Ipak, u postavci Malandena nije sadržinski preovladalo Glukovo i Molijerovo tumačenje Don Žuana, kao ličnosti koja samo traži površna zadovoljstva, već je ovaj lik, poverivši ga čak trojici svojih igrača, učinio slobodoumnim u beskrajnom i jalovom lutanju i traganju za apsolutnim savršenstvom u Ženi, što je, čini se, i stalna potraga za nedostignutim savršenstvom u samom sebi. Ovakav koncept Malanden je izložio kroz raskošnu, poletnu igru u kojoj nije bilo nikakvih granica između plesa muškaraca i žena. Sto sačinjen od pomičnih trouglova bio je scenski centar oko kojeg su se plela dinamična, zahuktala, a nikad ponovljena, plesna događanja, iskazana neoklasičnim igračkim jezikom. Završni deo ovog baleta bio je izuzetno inventivno režiran: trouglovi stola su se otvorili sugerišući čeljusti pakla na koji je Don Žuan osuđen, a ples oko njih u stalnom krešendu bio je fascinantan.