Foto: G. N.Kako sam u Danasu objavila prvi tekst, pet godina pre nego što sam počela redovno da pišem za Danas.
U listu Danas objavljen mi je prvi tekst 29. septembra 2001. godine, u vikend izdanju, a u redakciji kulture sam počela da radim u maju 2006, dakle gotovo pet godina kasnije.
Taj prvi tekst “Zatvoreno pismo Miljenku Jergoviću” ima svoju istoriju i sećanje na jednu klupu u Dunavskom parku, a sve to ima itekako veze da i dan danas, nakon 16 godina provedenih u svakodnevnom poslu za Danas, i dalje zatreptim kada otvorim novine ili PDF u Klubu čitalaca veče pre štampanog izdanja koje mi stiže na mejl, i ugledam svoj tekst.
Zašto? Te, 2001. godine bila sam samo redovni čitalac Danasa.
U to vreme, kako je Vojvođanski građanski list Nezavisni gde sam bila urednik kulturne rubrike tokom devedesetih, već prestao da postoji, radila sam kao novinar u Bulevar-u, takođe nedeljniku.
Kulturne veze između Hrvatske i Srbije tek su počinjale. Velika je priča bila dolazak FAK-ovaca iz Hrvatske u Srbiju, upravo 29. septembra 2001. godine u Beograd. Prethodno su, u aprilu, bili u Novom Sadu, ali sada, u punom sastavu dolaze u prestonicu.
I poželim da napišem autorski tekst o tome zašto svog prijatelja, Miljenka Jergovića, posle toliko godina, nisam došla da slušam na novosadskom programu.
Noćima nisam oka sklopila, veliko je to uzbuđenje za mene bilo što se ponovo otvaraju kulturni kanali. Velika je to stvar bila za sve nas kojima je i SFRJ bila mala tokom osamdesetih i koji smo i tada, kao i uvek, kao i dan danas, saradnju suštinsku podrazumevali kao vazduh što se podrazumeva.
Napišem tekst i kažem sebi: Ovo mora da izađe u Danasu, samo tu će imati efekta, kada književnici doputuju to jutro iz Zagreba i da javnost zna koliko je veliki taj događaj.
Nisam imala ničiji broj u Danasu, nisam potezala novinarske veze… Otvorila sam novine, pozvala redakciju i zamolila sekretaricu da mi izdiktira mejl adresu Vesne Roganović, urednice KNJIGA/KULT dodatka u čuvenom Vikend izdanju. Do tada, čitala sam svaki njen intervju, svaki tekst, “gutala” sve što bi ona uredila…
Poslala sam mejl u kojem sam se predstavila i poslala tekst. Ništa se nisam raspitivala. Za mene je bio POJAM da se moj tekst pojavi u dodatku u Danasu koji uređuje Vesna Roganović.
U subotu ujutro sve je bilo pripremljeno. U trafici kod Dunavskog parka sam kupila vikend izdanje Danasa. Nisam ga otvorila.
Moja prijateljica Branislava Kostić i ja smo se dogovorile da se to jutro nađemo na klupi u parku, pre obavezne pijace subotom, i da zajedno vidimo da li je moj tekst objavljen.
Udahnem, otvorim novine, i ugledam, na pola strane tekst Vesne Krmpotić, a na pola moj! Branislava je bila ubeđena da je to jedini mogući ishod moje misije, a ja i dok ovo sećanje delim sa čitaocima Danasa, imam identično ushićenje kao tog trenutka kada sam ugledala tekst.
Kasnije, mnogo kasnije, objavljen je u knjizi mojih intervjua i članaka “Ljudi od reči” (Agora, 2010. godine) za koju sam dobila i Medalju kulture za multikulturalnost i interkulturalnost.
Pet godina kasnije, Radovan Balać me je zvao i rekao da je panika i da nema ko da radi kulturu iz Novog Sada i da on ne može sve sam. Poslao me je u Beograd, na sastanak sa glavnim urednikom Mihalom Ramačom i da upoznam Dragana Stošića koji u to vreme uređuje kulturu.
Pružila sam svoju radnu biografiju Stošketu preko puta stola. On je lupio rukom o nju, gurnuo mi je nazad a da je nije ni pogledao, i rekao: “Tvoj CV je sutra do podne tekst o otvaranju Sterijinog pozorja”.
Od tada, do Danas!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
