Iza nas ostaje samo umetnost 1Vladimir Pešić pored dela kojim je započeta kolekcija

Kolekcionari slika se retko pojavljuju u javnosti, još ređe dele uživanje u svom blagu sa širokim krugom ljudi i za obične smrtnike predstavljaju usku i strogo profilisanu kastu koja je posvećena umetnosti i dovoljna samoj sebi. Gledano spolja, kolekcionari bi mogli da se podele na dve osnovne grupe. U prvu spadaju oni koji umetničke predmete sakupljaju iz uživanja i ljubavi prema umetnosti, a u drugu oni koji u tome vide profitabilnu investiciju i pametno ulaganje novca.

U prvu spadaju, na primer, Pavel Mihailovič Tretjakov, čuveni ruski biznismen, mecena, filantrop i kolekcionar, kao i naš knez Pavle, koji je svojom zbirkom postavio temelje Narodnom muzeju. U drugu spadaju svi oni koji u umetničkoj slici vide način da zarade i, uglavnom, ne prave razliku između umetničkog dela i neke druge robe koja donosi profit. Jedan od njihovih najpoznatijih predstavnika je, pre par godina preminuli suosnivač Majkrosofta, Pol Alen, koji je strastveno sakupljao svoju kolekciju ne obazirući se na epohu ili pravac. Naravno, kupovao je samo najskuplje, tako da će aukcija njegove bogate zbirke koju uskoro organizuje londonska kuća Kristi, ući u istoriju kao najveća ikada, jer vrednost dela izloženih za prodaju, prelazi milijardu dolara.

O kolekcionarstvu, zbirci slika, ljubavi i strasti prema umetnosti, govori Vladimir Pešić, čovek koji poseduje, verovatno, najbrojniju kolekciju ruskih slikara u Srbiji i koji je rešio da je u narednom periodu predstavi ljubiteljima slikarstva u našoj zemlji organizujući izložbe u svim većim centrima. Zbirka se sastoji od radova ruskih majstora i predstavlja izuzetnu kolekciju još neviđenu na ovim prostorima.

        Ne mogu tačno da odredim šta me je privuklo umetnosti i nagnalo da se, evo, već tri decenije bavim kolekcionarstvom, ali kada sada razmišljam o tome, dve stvari su bile presudne da krenem ovim putem. Prvo, odrastao sam u kući punoj slika. Uvek sam bio okružen njima, otkad znam za sebe, a moja porodica je počela sa formiranjem zbirke još na početku prošlog veka. Moj dalji predak je Uroš Predić, tako da su i njegovi portreti visili na zidovima kuće u kojoj sam rastao. Ne znam, možda su te slike bile i prvo što sam video i što mi se urezalo u sećanje. Drugo, na mene je veoma uticao naš porodični prijatelj, čuveni hirurg, Isidor Papo. Strastveno se bavio filatelijom i sakupljanjem slika, tako da je time i mene zarazio. Eto, krenuo sam tim putem kao mladić od dvadeset godina i još uvek sam na njemu.

Kako vidite situaciju u Srbiji. Ima li velikih kolekcionara i da li vi imate kontakte sa njima?

        Da budem iskren, nisam upoznat detaljno sa situacijom u toj oblasti u Srbiji. Veći deo života sam proveo u inostranstvu i nisam uspostavio bliske kontakte sa nekim od srpskih kolekcionara. Po prirodi sam usamljenik, individualac i držim se toga. Bilo bi mi drago, naravno, da ima više ljubitelja slika koji prave svoje zbirke, ali za to je potrebno puno preduslova. Nisam siguran da sadašnja situacija pogoduje tome. Ne samo u Srbiji nego i u svetu.

Ima li razlike u funkcionisanju tržišta slika i umetničkih predmeta ovde i u drugim zemljama.

        Mislim da je moguće napraviti grubu podelu na istok i na zapad. U zapadnim zemljama trgovina slika se, uglavnom, odvija preko velikih aukcijskih kuća kao što su, na primer, Kristi, Sodbi i ostale koje su u tom rangu, gde se ljudi nadmeću kako bi došli do dela koja bi želeli da imaju u svom posedu. Na istoku, mislim na bivše socijalističke zemlje, slike se, u većini slučajeva, prodaju direktnim kontaktom. Postoji mnogo razloga koji su uticali na takvu situaciju. Na primer, u bivšoj Jugoslaviji se nije blagonaklono gledalo na kolekcionare, smatralo se da su oni ostaci poražene buržoazije, pa su se ljudi koji su se bavili time snalazili kako su znali i umeli. Napravljen je veliki prekid koji je počeo nakon Drugog svetskog rata i potrajao do početka devedesetih, ali nikada nije ponovo zaživeo aukcijski način trgovine u pravom smislu.

Posedujete vrlo brojnu zbirku slika ruskih majstora a samo manji deo se nalazi u Srbiji. Gde je ostatak zbirke i kakvi su vaši dalji planovi?

        Moje slike se nalaze u više zemalja. Za sada je tako, a šta će biti u budućnosti, videćemo. Prvo želim da ovaj deo koji se nalazi ovde, predstavim našoj publici i zato sam krenuo sa izložbom koja će, nadam se, obići sve veće gradove u našoj zemlji. Moj krajnji cilj i velika nada je da jednog dana u Beogradu zaživi muzej u kome bi moja zbirka bila izložena i koji bi se utkao u kulturnu ponudu našeg grada. To je moj san i nadam se da će jednog dana biti ispunjen. Naravno, potrebno je da se ispuni niz uslova da bi tako nešto zaživelo, pre svega da se obezbedi adekvatan prostor, ali ja ne gubim nadu. To bi bila najbolja satisfakcija za sve ono što sam uložio u protekle tri decenije, ne samo materijalno nego i veliku količinu ljubavi strasti i vremena. Siguran sam u jednu stvar. Kada odemo sa ovog sveta, jedino što ostaje iza nas je umetnost.

 Zakon koči uvoz umetničlih dela

Vladimir Pešić kaže da je carinski zakon po kome svako ko odluči da u zemlju unese umetničko delo, mora da plati deset odsto poreza i dvadeset odsto PDV na opštu  vrednost, ustvari brana koja sprečava da vredna dela uđu u Srbiju.

        Retko ko će pristati da plati tolike dažbine, odnosno 30 odsto od vrednosti dela i to je ono što sprečava kolekcionare da na legalan način uvoze slike. Mislim da bi to trebalo promeniti, jer je nonses izjednačavati umetničke slike i, recimo, krpice iz Kine. To, jednostavno, nije isto i ne može da podleže istim nametima. Treba uvesti olakšice i relaksirati situaciju oko uvoza umetničkih dela. To će nam samo doneti koristi, a nikako štetu.

 

 

 

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.