Izbori

Kao što je ljudska glupost neograničena (Šiler), tako je i spisak loše izabranog beskonačan.
U sada već davnoj prošlosti, Brajen Epštajn se pojavio u „Deki“ sa snimcima grupe koja se još zvala Silver Beatles. Ovi su ga odbili: „Zar ne shvatate da vreme grupa sa gitarama prolazi“.
Tako su u istoriju rokenrola ušli kao tvorci največeg mogućeg gafa, koji neće moći da izbriše ni to što su nešto kasnije prigrabili Stounse i postali vrlo značajna disko-kuća za ovu vrstu muzike.
Naravno, nisu jedini. Da Čes Čemdrler u jednom klubu nije čuo Džimija Hendriksa, teško da bi se ovaj dokopao studija. No, uspeo je. Pre svega zahvaljujući astronomskom uspehu singla „Hej Džo“, još nekolicini pesama koje su sledile, dobio je i priliku za dugosvirajuće ploče. Jednu, drugu… a onda je zapelo. „Elecric Ladylend“ muzičkim urednicima uopšte nije delovala kao dovoljno komercijalna. I nije bila. Bilo je tu mnogo više džeza nego što je tadašnji rok podnosio, numera dugačkih i po petnaestak minuta, improvizacija, bogatijeg zvuka nego što je bio njegov dotadašnji standardni trio…
Posle mnogo muka (između ostalog i korice su zabranjivane), ploča je nekako izašla. Probijala se nešto duže do slušalaca, ali je zato u konačnom skoru postao jedini Džimijev album br. 1 u Americi. I ne samo to: smatra se jednim od najznačajnijih albuma šezdesetih godina. Bukvar za rokenrol početnike.
Bolje nisu prošli ni Dorsi u Americi. Niko od „velikih“ nije prepoznao talenat u glasu Džima Morisona. A da nije bilo njega, teško da bi danas iko znao za jednu malu, gotovo provincijsku disko-kuću koja se zove „Elektra“.
I tako dalje, i tako dalje…
Zato danas/sutra kad biraš – pamet u glavu.