Izgubljeno u režiji

Autorka drame Milena Marković, rediteljka predstave Iva Milošević; Jugoslovensko dramsko pozorište

U to vreme, „Jugoslovensko dramsko pozorište“, povodeći se za takozvanim priznatim, što će reći skupim, rediteljima, nije među njima moglo da nađe nekog ko je uviđao jedinstvenost snage tog dramskog ostvarenja. Doista, tvrd je orah originalna forma tog komada o atentatorima na naslednika trona, koji je simbol sna i realnosti tlačenja, i ona kažnjava pozorišnu rutinu, kao što Principovi pucnji kažnjavaju pravo na tirjanstvo. I eto, već na samom početku organizovanja buduće predstave ukazao se princip koji krši pozorišnu instituciju „prava prve noći“, uobičajeno garantovanu feli ustoličenih reditelja i njihovih prestolonaslednika. Subverzija junaka drame počela je, napokon, da kuje sudbinu same predstave!

„Zmajeubice“, danas i ovde, jasni su i razgovetni eho ona dva revolverska pucnja Gavrila Principa, koji ispunjava ne tek uho, kao organ sluha, nego sam sluh kao organ uvida. Ta drama, pozorišni adekvat istorijskom aktu, estetski je efekat revolucionarnog uništavanja simbola tirjanstva, tog prava na tlačenje drugih, koje je proglašeno, ni manje ni više doli božanskim. Mileni Marković pošlo je, naime, za rukom da na istorijsku scenu stoletnjeg sudskog procesa sarajevskim atentatorima, oko kojeg se jagme istoričari i državnici, liberali, komunisti, progresisti i reakcionari, kao ključnog svedoka na strani optuženih izvede dramsku poeziju – koja je poslednje sredstvo (ultima ratio) potlačenih. Princip Gavrilo, kako, u jednom od songova komada peva Marković Milena, samospoznajno veli: „i ja bih možda hteo pesmu napisati / ali ja sam iz blata i ja ću pucati.“ Princp je, dakle, pesnik, ali, poput kakvog antičkog junaka, osuđen svojim rođenjem da poeziju piše revolverskim hicima. Na vektoru njegovog istrela, međutim, nalazi se i novum za poeziju i umetnost.

Potresni, prevratni umetnički pokreti, poput dadaizma, rađaju se iz odjeka sarajevskog atentata, kao što se iz njega rađa i prvo pravo glasa za žene u Austriji. Pravo u blatu rođenih, na svrgavanje dvorske glave, pravo je i na svrgavanje dvorske umetnosti, filozofije i politike.

Takođe tajnim kanalima, do mene je, pre nego što će postati ključni deo štampanog pozorišnog programa uz predstavu, o komadu Milene Marković, dospeo tekst Mirjane Miočinović: „… izvesna je samo smrt“. Taj izuzetni spoj po srodnosti talenata, dramsko-poetskog i dramsko-analitičkog – Milene Marković, osobe sa neuporedivo najispoljenijim darom od svih koji danas pišu komade na ovom jeziku, i Mirjane Miočinović, koja je ne samo najpronicljivija naša živa teatrološkinja nego i najpismenija ličnost savremene naše kulture – kao poetsko-intelektualna osnova Ivi Milošević, rediteljki komada, koja je u intervjuima i sama govorila pametno o smislu sarajevskog atetnata, podstakao me je na predubeđenje da ću, sa istim onim ushićenjem s kojim sam čitao Milenin komad i Mirjaninu analizu, pisati i kritiku Ivine predstave. Danas, međutim, imam tužnu dužnost da ukažem na ono što je od komada „Zmajeubice“, u predstavi „Zmajeubice“, nepovratno izgubljeno.

Jedinstveni utisak s kojim se okončava čitanje te izrazito polifone dramske celine, ne postoji posle gledanja predstave. Celina je naprosto razdrobljena, jedinstveni utisak je dekomponovan. Umesto ushićenosti, nastupa ravnodušnost. Zašto je to tako?

Pre nego što drama započne, Markovićeva u didaskaliji predočava izgled scene: “Na sceni su školske klupe, stolice, školska tabla, jedne stepenice i na njima vešala… Na zgodnom mestu treba staviti lance i okove…”

Učionica, i u njoj vešala; učionica pod vešalima, okovi u njoj… Taj smeli scenski znak, koji spaja ono uobičajeno nespojivo, zapravo pokazuje ono što se uobičajeno ne vidi, što je zatomljeno kulturom klasne dominacije i politikom tlačenja koja se, u obrazovnom sistemu, tumači kao mogućnost kompeticije među državljanima. Ovo razotkrivanje laži kao istine, rodno je mesto principa Mlade Bosne!

Princip (Gavrilo) na svetlost sunca izvodi istinu živog blata, istinu tame, istinu onih koji nisu (niko i ništa), koji ne postoje ni za kulturu ni za politiku – kao istinu samu! Zato Učitelj na početku komada i postavlja pitanje, naizgled ontološko: “Šta je to istina?” Princip, međutim, preokreće to takozvano ontološko pitanje koje uobičajeno glasi: zašto nešto, a ne ništa? Svojim pucanjem u ono što se nameće kao imperijalni bitak, on preinačuje pitanje u ključno: zašto ništa?

Gorčin Stojanović, arhitekta scenskog prostora ove predstave, prenebregao je ovu izvrsnu didaskaliju autorke, koja, spajajući učioniocu i vešala, ukazuje na tragičku nužnost istinskog učenja kao puta u veoma kratak život obeležen ubistvom i robijom. Istina je ružna, veli Niče – ikona mladobosanaca.

Rediteljka ide korak dalje u ovoj likvidaciji smisla. Ulogu Učitelja ona pretvara u ulogu Klovna. Pozorišna scena koja je ovde poetski adekvat istorijski epohalnom činu, pretvara se u simbol same svoje simbolike. Princip je pobunjenik, o tome uči Učitelj. Klovan nije pobunjenik. On nepravdu trpi, i gleda kako da u njoj prođe sa što manje modrica. Istovremeno, zadatak mu je sličan dvorskoj ludi. Subverzivnost mladobosanaca, ovim je kastrirana. Žanr kabarea, pretvoren je u žanr parodije.

Mirjana Miočinović piše: „Žanr, kada je naveden, kao što je u ’Zmajeubicama’ slučaj, prvi je signal autorovog odnosa prema svetu o kojem govori i naznaka je načina na koji će biti predočen. Kabare je subverzivna vrsta od samih svojih početaka (kraj XIX veka), u njemu se političko pretvara u metafizičko (shvaćeno kao razmišljanje o ’poslednjim pitanjima’) i obratno, melanholija i satirička žestina smenjuju jedna drugu, i uvek preti opasnost da ga proglase nedoličnim, tačnije, neusklađenim s preovlađujućim mišljenjem. Pridev ’junački’ što ga Milena Marković stavlja ispred reči ’kabare’ ne umanjuje njegovu subverzivnu snagu, ne daje pojmu oksimoronski prizvuk, jer ’junačko’ jeste subverzivno, ono predstavlja ispad u odnosu na ustaljeni poredak stvari, ono je njegova vidljiva suprotnost.“

Poetski vektor drame „Zmajeubice“ – koji ne samo da, poput nagente, dodiruje krug našeg sadašnjeg, u biti ćiftinskog, postojanja, već ga, poput poluge, u svom estetskom efektu, uzdrmava – usmeren je ka budućnosti, ukazujući da se i tamo vrednost ljudskog života i kulture čoveka meri jedino veličinom njegove pobune u ime oslobođenja potlačenih. Ovaj i ovakav vektor, u predstavi „Zmajeubice“, pretvoren je u cirkularno uvežbavanje predstave, umesto predstave same. Glumice i glumci – Mirjana Karanović, Srđan Timarov, Dubravka Kovjanić, Radovan Vujović, Nikola Rakočević, Milan Marić i Jovana Gavrilović – ulažu ogromnu energiju, i to je rudarski posao, ali, ruda je i dalje pod zemljom.