Raditi sa mladim ansamblom je u isto vreme očaravajuće, sveže, avangardno, no, u isto vreme to nosi realan rizik. Radeći „Banat“, novi komad Uglješe Šajtinca („Hadersfild“), Dejan Mijač se susreo sa oba ova fenomena.
Banat u predvečerje i u punom zamahu Drugog svetskog rata, kad se sile ideologije razmahuju mrtvačkim kopljima, prava je slika biblijskog raskola u malom.

Raditi sa mladim ansamblom je u isto vreme očaravajuće, sveže, avangardno, no, u isto vreme to nosi realan rizik. Radeći „Banat“, novi komad Uglješe Šajtinca („Hadersfild“), Dejan Mijač se susreo sa oba ova fenomena.
Banat u predvečerje i u punom zamahu Drugog svetskog rata, kad se sile ideologije razmahuju mrtvačkim kopljima, prava je slika biblijskog raskola u malom. Uglješa Šajtinac smešta radnju svog komada među (uglavnom) mlade ljude, koje je ova katastrofa potpuno osakatila.
U ulozi Svetislava, mladića nespremnog za velike istorijske preokrete, okrenutog radostima života i filma, kao metafore industrije snova, Milutin Milošević je imao niz trenutaka istinite emocije, one koja dolazi niotkuda, prosto iz situacije, kako i treba. Dejan Mijač je, opredeljujući se za ovu podelu, zaigrao na sasvim nesigurnu ideju da se mladost najbolje može izraziti mladošću samom. Opasna teza, i ne sasvim tačna. Šta bi, onda, bilo sa plejadom uloga kojima nisu odrednica ni vreme, ni izgled glumca. Dakle, mladi Milutin Milošević se, vođen sigurnom rukom, sasvim dobro snašao u transformacijama svoga lika, koje nisu bile ni retke, ni lake.
Magdalena i Ervin Volf (Dubravka Kovjanić i Petar Benčina), deca iz porodice banatskih Nemaca, imali su mnogo teži zadatak, da pokažu raspad porodice i raspad ideje o zajedničkom životu, na neki jednostavan, prirodni način. Jasno je da je najprirodniji od njih bio Nenad Ćirić, u ulozi njihovog oca, Jozefa Volfa. Ideja o mrtvoj majci, tragedija Ervinova na frontu, izgon iz domovine, sve je to drama koja se ne da odigrati bez patetike, pogubne u teatru. Oboje mladih su joj odoleli, Kovjanićeva naročito. Poslednja scena u predstavi, njena smrt u talasima, kada se pojavljuje kao nema prikaza koja govori bezglasno, možda je, najpoetičniji momenat čitave predstave.
Upravo je te scenske poezije bilo premalo u ovoj predstavi. Namerno fragmentarna, ona je odavala utisak priče koja nema snage da se razmahne i opravda. Svaka scena je, praktično, započinjala novu priču, ne uvek sa pravim razlogom. Dobrivoj (Nikola Rakočević), partizan, oslobodilac, paćenik i gubitnik, izgubljen u banatskim prostranstvima, ponajmanje je uverljiva figura, ne greškom glumca. Njegova uloga je bila suviše opšte mesto u dramama sa istom tematikom iz istog tog doba. Đurđa, njegova sestra, tek je naznaka unutrašnje drame junakinje, koja je mogla da se ostvari i na sceni. Jelena Petrović je, boreći se za nju, ipak našla pravi ton. Srđan Timarov (Matijas Hozer), koga će glavni lik sresti tek na svom poslednjem putovanju, u Australiju, odlično je odigrao epizodu koja upotpunjuje priču o Banatu, daleko od njegove ravnice.
Kreativni video tim, sa rediteljem Borisom Miljkovićem na čelu, uradio je zanimljiv posao, sam za sebe. Dijametralna su mišljenja u pozorištu da li mu je ovakva „štaka“ potrebna. Iisidora Žebeljan, kompozitorka, još jednom je bila nova i neobična. Očekivano.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.