Kibernetička oda

U međuzvezdanim horizontima 3D animacija, naseljenim krupnookim prikazama iz manga stripova, te opasanim nevidljivim koridorom kompjuterskih frikova što odlučuju o životu i smrti junaka video igrica, smestila se najnovija Pučinijeva „Madam Baterflaj“ na jednoj domaćoj pozornici, a da njena seriozna pravovernost nije dotaknuta ni za dlaku.
U kibernetičkoj odi poput ove, kliktavo buncanje mašine u beskrajnim noćima hakerskih fanatika vremena zamenjeno je orkestrom zvukova i oživotvorenjem sintetisanih heroja najnovijih saga čovečanstva – otuda pucketanje, šumovi, svetlucanje ekrana u halucinacijama čula iznurenog kompjuterskog ovisnika mogu prerasti u odistinski operski spektakl, a da je ova obmana receptornih sistema od vrste simultane grupne groznice valjda ne treba posebno ni napominjati.
Nakon što je naše slušalačke predrasude i okorele navike već podvrgao kušnji svojim originalnim produkcijama na par poslednjih Bemusa, Dejan Miladinović i ovog puta na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum u Zemunu, izaziva sličnu demolaciju utvrđenog sećanja na ma šta, utoljavajući glad aktuelnog duha vremena u koncernu svojih „cyber punk“ krojačnica jedne minuciozne izmene svesti, naterane u puni galop za primat pred novim tehnologijama.
No, ono što njegova rediteljsko-scenarističko-scenografska nastojanja čini nikako ne tek veštački dopisanim dekorom u ime nekog na silu transplantiranog odavanja počasti tehničkoj erudiciji sadašnjice, jeste jednostavno čudesna činjenica da majstorski Dejan Miladinović isuviše trijumfalno vlada stvarima suštine operske umetnosti, do tančina svakog njenog pojedinog dela, e da bi uspeh njegovih operskih preduzeća ikada mogao da sklizne u martirologiju osrednjosti.