Knjažesko serbski teatar u Kragujevcu

Zapanjujuće je u kojoj meri su oskudni podaci i građa na osnovu koje su istoričari pokušavali da rekonstruišu postanak i kratko trajanje Knjažesko serbskog teatra u Kragujevcu, koje je, uz blagoslov Kneza Miloša Obrenovića, osnovao Joakim Vujić 1834. godine, negde pred sretenjsku skupštinu, i koje je trajalo do druge polovine (najverovatnije do septembra) 1836. godine. Jedna od najpreciznijih rekonstrukcija, koju je dao Žorž Popović u knjizi „Srpska pozorišta“, započinje ogradom da je zasnovana na retkim izvorima u arhivama i memoarskim materijalima koji su, pak, nedovoljno pouzdani jer su pisani po sećanju, sa značajnom vremenskom distancom.
Što se tiče društvenog konteksta nastanka ovog teatra, on je manje-više poznat. U vreme Miloševe vladavine u Srbiji su uvedeni sudovi, pošta, porezi, takse, carina, izvršene su reforme, obeležene su granice, organizovano je državno uređenje, policija, stvorena je vojska, otvorene su mnoge škole i gimnazija, apoteke i bolnice, pomagano je školovanje srpske mladeži u inostranstvu. Uspešnom i odlučnom vladaru, kakav je Miloš Obrenović zaista bio, bilo je potrebno i pozorište, za zabavu vladara i njegove kamarile, za afirmaciju i veličanje Kneza, neka vrsta dvorskog teatra. Tezu o takvom karakteru teatra možemo izvući iz retkih izvora o sastavu publike – npr: na premijeru koja je data u čast Sretenjske skupštine, došli su „62 kapetana, 124 kmeta, knez Miloš i 12 ministara i momaka“, što nas upućuje na zaključak da je teatar mogao imati blizu 200 mesta. Na osnovu tridesetak izvora koji govore o zgradi, pretpostavlja se da je sedište teatra bilo u školskoj zgradi, koja je prethodno bila kasarna, a koja je prerađena u štampariju, u kojoj je bilo pet prostorija od kojih su dve rušenjem pregradnog zida postale teatarski prostor. Centralno mesto u publici, prema nekim izvorima na uzdignutom podijumu, zauzimao je vladar, ostala publika sedela je na klupama ili stajala. Knez je direktno učestvovao u igri svojim upadicama, zahtevima da se nešto dobro odigrano ponovi, ili da se umetne pesma, kad je nije bilo. Neki izvori navode da u publici, baš kao i na sceni, nije bilo žena u skladu sa ondašnjim shvatanjem da njima nije bilo mesto u takvoj instituciji. Međutim, pouzdano se zna da je samo glumački ansambl bio sastavljen isključivo od muškaraca, glumaca amatera, a da su za potrebe ženskih uloga nošnje nabavljane uzajmljivanjem od dobrostojećih građanki, po kneževom nalogu, pa „zbog ove rekvizicije (haljina i nakita) dopusti se i tim gospama koje su svoje stvari davale da mogu u teatar dolaziti.“ Zna se i to da su kostime šili po narudžbini strani stručni majstori, kakvih je u Kragujevcu bilo više, a koji su stvarali evropsku, umesto turske odeće i mode. Izrada scene i dekora bila je pravi timski rad: tri majstora, dva pomoćnika, jedan slikar, glavni „mašinista“ i direktor pozorišta Joakim Vujić, kao najiskusniji po tome što je bio video mnoga pozorišta po svetu, a i sam je bio izveo već mnoga „prikazanija“, pa i glumio. Direktor Tipografije (štamparije) A. Berman verovatno je bio zadužen za oslikavanje dekora, koji se pominje u izvorima (zavesa od čohe i druge zavese) a koji je u stvari verovatno bio sačinjen od rikvanda, sufita i pokretnih delova kulisa. U komponovanju i izvođenju pozorišne muzike u tom teatru znamo da su učestvovali Josif Šlezinger, dirigent (kapel-majstor) i kompozitor, orkestar, solo pevači i hor. Na reapertoaru su bile komedije i ostale drame Joakima Vujića, koje su mahom bile posrbe u to vreme rado igranog evropskog pisca Kocebua.