Ljubav, sloboda… i ruštule

„Budvanske priče“, novi dramski ciklus ovogodišnjeg Grada teatra, dobile su još jedno ostvarenje – predstavu „Skočiđevojka“ u režiji Kokana Mladenovića, za koju je, po motivima pripovetke Stefana Mitrova Ljubiše i njegovim zapisima o paštrovskoj legendi, tekst napisala Maja Pelević. Ova koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Grada teatra, već od premijernog izvođenja pokazala je da prati onu najbolju tradiciju budvanskih ostvarenja, koja su ovom festivalu i donela imidž jednog od najozbiljnijih pozorišnih „proizvođača“.
Predstava o devojci Ruži, iz vremena kada s jedne strane nadiru Turci, a s druge su već Venecijanci, njenoj ljubavi prema Stevanu iz Paštrovića koga „ne smije“ da voli i nespremnosti da sa svojim srcem pravi kompromis, započela je još na ulazu Terase između crkava, gde su devojke u paštrovskoj narodnoj nošnji služile ruštule. Mnogobrojna publika, u kojoj su bili i mnogi predstavnici crnogorskog i srpskog kulturnog i javnog života, sa posebnim oduševljenjem ispratila je reditelja Kokana Mladenovića, koji je napravio i izvanrednu scenografiju, i glavne protagoniste dirljive, romantične i tragične ljubavne priče – Natašu Šolak Tapušković i Branislava Trifunovića.

Nikome nismo dužni sem ljubavi

Jezičku redakturu drame, vrlo značajan zadatak kada se rade dela vezana za određeno podneblje, lokalitet i epohu, uradio je najstariji crnogorski pozorišni kritičar Sreten Perović, koji je nakon premijere rekao da je predstava „vrlo dinamična“.

„Ona je po prirodi, zapravo, jedna poema o ljubavi, ali sa puno moralnih i intelektualnih provokacija i to je, kada sam čitao dramu, meni bilo vrlo zanimljivo. Plašio sam se, međutim, da će možda biti statična, pošto scena ne trpi uvijek kada se postavljaju filozofska pitanja o životu. Ali, pošto se već 50 godina bavim pozorišnom kritikom, a znam i rad reditelja Kokana Mladenovića iz nekih njegovih ranijih predstava, nadao sam se da će on to izbjeći. I izbjegao je – mislim da je Skočiđevojka vrlo uspješno ostvarenje, svi glumci su dobri, naročito je dobar mladi par, a pogotovu glumica Nataša Šolak koja igra Ružu. Oni na sceni doživljavaju svaki trenutak priče, i to ne samo emotivno nego i zanatski, na veoma visokom nivou“. Ljubišine reči, „da nikome nijesmo dužni sem ljubavi“, i za Sretena Perovića su, kako kaže, jedna od najvažnijih maksima čovekovog života uopšte. „Nažalost, ljubav i emocije danas ne funkcionišu kao nekada. I danas ima pravih ljubavi, ali se bojim da su rijetke, i da ih sve zasjenjuje neka vrsta droge, ne mislim samo bukvalno, već i na ‘drogu’ estrade, jeftinih vrijednosti, paradiranja, pa i do određene vrste nedostatka osamljivanja – svakom čovjeku je potreban dnevni ‘obrok’ samoće, što je imala i ima moja generacija. Ona je znala da iskoristi emocije, da živi svoje ljubavi, i da krene u neki novi susret, možda još emotivniji. Današnje generacije bi to isto mogle, ali ne žele, kao da nemaju dovoljno srca za ono što nijesu brze vrijednosti“, smatra Sreten Perović.

„Bila sam vrlo počastvovana kada sam dobila tekst, zato što sam uvek specijalno raspoložena kada treba da se bavim poetskom dramom, sa velikim pitanjima, kao što ih ima i Skočiđevojka, i to upravo o ženskoj slobodi i ljubavi. Ruža, čija je ljubav neprikosnovena, pogotovo danas, u 21. veku, zaista ima pravo da i sada bude legenda, jer nije slična današnjim devojkama. Možda je ona stara duša, možda donosi vrednosti nekog prastarog, arhaičnog vremena koje više ne postoji, a opet, direktno je vezana za budućnost – ona je i prošlost i sadašnjost, i ono što će biti sutra, jer uvek će biti jednako važno da ne smemo da izdamo ljubav, i da možda jedino u ljubavi nikada ne smemo da pravimo kompromis. Pogotovo danas, u vreme tolikih lažnih vrednosti na koje nas prisiljavaju sa svih strana. Naravno, tu je i pitanje ženske slobode, koje je, kao što vidimo, bilo aktuelno tada, ali je otvoreno i danas, što znači da je Ruža i po tome naš savremenik. Ona je u krajnjem dosluhu sa morem, vetrom, kosmosom… i svedočanstvo je onoga što bi trebalo da zanima današnje generacije“, kaže Nataša Šolak.
Po rečima, pak, Branislava Trifunovića, njegov junak ipak nije na „visini“ ljubavi koju je dobio od Ruže. „Zbog tradicije, vaspitanja i muškog principa, Stevan ne postupa onako kako bi trebalo, i kako bi Ruža želela – ostavlja je, iako je voli. Ono što je, međutim, zanimljivo u drami Maje Pelević jeste to što su svi likovi, sa svog stanovišta, i u datim istorijskim okolnostima, apsolutno u pravu – Stevanovi i Ružini roditelji, Venecijanac… Iako imam nekih sličnosti sa Stevanom, ne bih tako postupio, što ne znači da ga ne razumem i da ga ne branim u predstavi. Drama govori i o političkom okruženju i apsurdnom stanju u kojem živimo i danas, i ne samo mi, već ceo svet koji neprestano mora da generiše osećanje straha da bi mogao da postoji. Unutar te priče, smeštena je melodrama koja preispituje granice između žrtvovanja i kompromisa, i koja nas u ovo ružno i surovo vreme podseća na Ljubišine reči da u „životu nikome nijesmo dužni sem ljubavi“. Takva ljubav najvažnija mi je i u ovoj predstavi, a i privatno“, kaže Trifunović.