Lovac na snove izvan vremena

Dramski program Grada teatra Budva sigurno će imati pečat reditelja Tomaža Pandura, iako pozorišna istorija jednog od najpoznatijih letnjih festivala u regionu pamti mnoga značajna ostvarenja – o projektu „Tesla“, koprodukciji italijanskog festivala u Ćividaleu, Ulizes Teatra Radeta Šerbedžije sa Briona i Pandur Teatra iz Ljubljane, koji potpisuje ovaj reditelj, u crnogorskoj javnosti govori se kao o onom najboljem što je publika tokom proteklih dvadeset godina mogla da vidi na budvanskim scenama.

Pet reditelja sveta

Poslednje četiri godine vezani ste za najpoznatije scene u Madridu, i mnogo ste prisutniji u evropskoj pozorišnoj javnosti nego ranije. Da li pristajete na to što vas deo publike, ali i kritike, vidi kao „lovca na snove“?

– Ne da pristajem, nego jesam „lovac na snove“. U Madridu sam dosad režirao Danteov „Inferno“ u Kraljevskom dramskom pozorištu, balet „Alas“ sa najčuvenijim koreografom današnjice, Načom Duatom, i predstavu „Krila“, baziranu na scenariju Vima Vendersa „Nebo nad Berlinom“, što su, takođe, bili veliki projekti. Odmah nakon Budve, u Madridu me je čekao početak rada na četvrtoj predstavi „Barok“, koja se oslanja na još jedan filmski hit, „Opasne veze“. U ovom projektu, pored tri velika španska glumca igra i jedna od omiljenih Almodovarovih glumica, Blanka Portiljo, a premijera je zakazana za 12. septembar. Tu je i poziv iz Pariza za režiju opere koja bi trebalo da bude veliki spektakl, ali mi se čini da sam pravu krunu u dosadašnjem radu dobio nedavno u Moskvi – pozvan sam, među pet reditelja sveta, da režiram Čehova.

Predstava posvećena 150. godišnjici rođenja velikana koji je „pomerio vreme“, prvu premijeru imala je prošlog leta na Brionima, i od tada se sa velikim uspehom igra na svetskim i evropskim scenama i festivalima, a beogradska publika mogla je da je vidi početkom godine u Ateljeu 212. Priča o Tesli Darka Lukića, poznatog hrvatskog dramaturga, teatrologa i publiciste, i samog reditelja, smeštena je u impresivnu, spektakularnu scenografiju grupe dizajnera „Numen“ (Sven Jonke, Kristof Katzler i Nikola Radeljković), a Teslin lik i četiri najvažnije žene u njegovom životu igra osam glumaca koji su budvansku publiku podigli na noge. Pre svih, Livio Badurina, i mlada beogradska glumica Hristina Popović Mijin, koja je u predstavi njegova majka, feminstkinja Ketrin Džons, ćerka njegovog finansijera En Margaret, i sobarica koja sa Teslom deli njegove poslednje trenutke na 33. spratu njujorškog hotela.
– Drago mi je što je moja predstava otvorila Grad teatar, jer imam sentimentalan dug prema Budvi – pored činjenice da sam laureat nagrade „Grad teatar“ za predstavu „100 minuta“, tu sam često gostovao, a osim toga, volim da budem na scenama koje sada nazivamo bivšom domovinom – kaže za Danas Tomaž Pandur, reditelj koji je poslednjih godina najangažovaniji u inostranstvu, i čije je predstave evropska kritika obeležila kao ostvarenja koja pomeraju granice pozorišta i predstavljaju „novi teatar“.
Vaša inscenacija Tesle počinje retrospektivno – njegovom smrću u Njujorku, a onda se vraća na detinjstvo u Smiljanima, i celom svojom pričom insistira na velikom geniju koji je „bio sutra“ – čoveku ispred vlastitog vremena, u nekom drugom vremenu, izvan vremena… Koliko je vreme danas možda i vaša lična fascinacija?
– Od kada je Ajnštajn spojio prostorvreme u jednoznačni termin, ovaj fenomen postao je najznačajnija i najinspirativnija tema za istraživanje u pozorištu, bar za mene. Jer, moje su pozorišne slike, zapravo, skulpture u vremenu. Duboko verujem da je vreme za kazalište o vremenu ili za kazalište vremena, ili, da je došlo vreme da se kazalište bavi vremenom samim. Takav eksperiment je veliki izazov – istraživati kako pozorišna misao putuje u vremenu, o kojem mi, uglavnom, ništa ne znamo. I mada su se sve povesti ljudske misli i filozofije, ali i umetnosti, toliko potrošile na razumevanje biti vremena, ono je do danas ostalo najveća zagonetka. A vreme je toliko važno u kazalištu, jer je to, verovatno, jedino mesto gde uporedo proteče onoliko subjektivnih „vremena“ koliko je gledatelja u gledalištu i izvođača na sceni, koliko je stvaratelja predstave iza scene i onih koji sve njih čekaju ili ne čekaju nakon predstave. Uostalom, nigde toliko kao u kazalištu nismo suočeni s našim neznanjem o vremenu, sa užasavajućom samovoljom vremena i fascinantnom lepotom njegove tajne.
Da li vam je priča o bezvremenom geniju kao što je Tesla, bila i najbolje polazište za nesvakidašnju pozorišnu priču i „hologramsku dramaturgiju“ koju ste pokazali?
– Priča o Tesli je potvrda istraživanja koje polako širim i na druge žanrove, iako, nažalost, o njemu ovde vrlo malo znamo. Izumitelj 20. stoleća i vlasnik energije na našoj planeti, u vlastitoj je, rodnoj zemlji, neuporedivo manje poznat i slavljen nego u Americi. Mi, uglavnom, ne znamo ni reči više o geniju koji je imao jasne vizije daleke budućnosti, zbog čega ogroman deo njegovih izuma savremenici uopće nisu bili u stanju razumeti. A po onome što se danas zna u svetu, u temelju gotovo svega što čini savremenu civilizaciju, ugrađeni su Teslin genij i njegovi izumi – poznati, nepoznati, oni što su potpisani tuđim imenom, i oni što su nakon njegove smrti pod čudnim i nikad razjašnjenim okolnostima nestali u fasciklama sa naznakom „najveće vojne i državne tajne“. Teslin genij otključao je 20. stoljeće i otvorio put 21, i to prema zadacima ljudskog uma. Jedan od takvih zadataka je i odgonetka čudesne tajne vremena. Tesla je i dalje pred nama, u svojoj budućnosti i svojoj prošlosti, i poput nekog luka svetlosti i energije, nudi nam prošlost kroz budućnost.
Jedan od producenata ove predstave je i vaš Pandur Teatar iz Ljubljane, čiji ste direktor, i koji funkcioniše kao međunarodna pozorišna organizacija. Šta to, zapravo, znači?