Kampanja „Negujmo srpski jezik“ je vizuelno dosadna, rasistička, manipulatorska akcija za koju je, kao i za ukupnu aktivnost većeg dela ‘srbističkih’ lingvista, teško odrediti u kojoj meri je izraz naučne zaostalosti i neznanja, te ideološke zavedenosti, a u kojoj meri je u pitanju smišljena strategija osvajanja i održanja moći – kaže za Danas lingvista Boban Arsenijević, profesor na Katedri za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu.
– Kako navodi, u osnovi kampanje su pogrešna uverenja i uski interesi.
– Kreirana je iz perspektive vrača-uzurpatora koji članovima svog primitivnog plemena preti besom bogova i kataklizmom jer su se udaljili od prakse koju su propisali on i njegovi učitelji. Ako nastavimo da broj 600 pišemo šesto umesto 'ispravnog' šeststo (?!), jezik će nam se potpuno raspasti, i nećemo više moći da komuniciramo, a samim tim ni da postojimo. Porašće nam rep, jezik u ustima će nam se skameniti, i uginuće naše nacionalno biće. I pritom ja koji sam aktuelni čuvar norme neću više imati svoj ničim zasluženi (odnosno prema normi: ničim nezasluženi) ugled – ističe Arsenijević.
Prema njegovim rečima, pretnja raspadom jezika usled napuštanja norme je izraz šarlatanskog razumevanja jezika od strane ljudi koji se izdaju za naučnike u oblasti lingvistike.
– Jezik postoji pre norme – srpski jezik je postojao u obliku u kojem ga je Vuk opisao i uveo u više registre pre nego što je postojala ideja o normiranju živog srpskog jezika. On isto tako postoji i sledi svoju nezavisnu dinamiku paralelno postojanju norme, i pritom se prilagođava specifičnostima njegovih nosilaca: kulture, društva i pojedinca. Novine u jeziku opstaju samo ukoliko u okolnostima u kojima nastaju imaju neku prednost u odnosu na prethodno stanje, kada sa njima jezik bolje služi svojoj dominantnoj svrsi u vremenu u kome se novina javlja – objašnjava Arsenijević.
Kako dodaje, novina i promena u jeziku se ne treba bojati, „pogotovu se protiv njih ne treba boriti – ne samo zato što će se zadržati samo ako su korisne, nego i zato što je takva borba uzaludna“.
– Jezički inženjering čije je sredstvo nasilno nametanje veštačke norme umesto prirodno nastale promene najčešće je potpuno nemoćan, čak i kada je izveden na mnogo ozbiljniji način nego što su to fotografije više ili manje poznatih ličnosti sa manje ili još manje upotrebljivim jezičkim priručnicima. Ujedno je i patetičan, i smešan, u šta smo se mogli uveriti na nasilju koje je isti jezik trpeo u Hrvatskoj, ili kada je iz SANU naloženo da svi ijekavci imaju preći na ekavicu, pa su deca u školi u Trebinju učila o funkciji subekta i obekta – naglašava Arsenijević.
On objašnjava da „naddijalekatski kod“, način govora koji omogućuje da komuniciraju govornici različitih dijalekata jednog jezika, koji se govoreći svako svoj dijalekat ne bi u potpunosti razumeli, spontano nastaje i postoji nezavisno od bilo kakvog projekta veštačke standardizacije.
– Tako je pre stotinak godina nastao i postojao beogradski stil, tako je nastao i postoji gradski govor Niša, Kragujevca, Vranja, tako spontano nastaju ad hok sistemi kada se sretnu govornici različitih dijalekata bez jezičkog obrazovanja, i bez ikakvih problema ostvare komunikaciju. Za ove procese nije potrebna Stevanovićeva gramatika, Matičin rečnik, ili, daleko bilo – Pravopis u izdanju Matice srpske. Činjenica da će neki ljudi pisati reči poput prectava ili mahajući, a drugi predstava i mašući deo je jezičkog znaka koji govori o mestu autora poruke u društvenoj strukturi, i koji u idealnom svetu nije vrednosno obeležen – kaže Arsenijević.
On ukazuje da činjenica da neki drugi ljudi insistiraju da je nepravilno reći 'obzirom da' (već samo 's obzirom da') ili 'svo vreme' (već samo 'sve vreme') „govori o stepenu arbitrarnosti i nedostatka razumevanja jezičkih principa, pogotovo jezičke ekonomije, kod onih koji su na svoja nejaka pleća preuzeli teret (hipertrofiranog, nemogućeg, nepotrebnog i besmislenog) nametanja norme po principima autoritarnog šarlatanstva“.
Na kraju, gde leže koreni ove „endemične i beskrajno tužne pojave“?
– Njeni noseći stubovi su autoritarnost i malograđanska normativnost našeg mentaliteta i teorijska i metodološka zaostalost domaće lingvistike. Normativističko preskriptivno usmerenje je nasleđeno od prethodnih generacija i ranijih vremena. Nasleđen je i autoritarni duh. Na mlađoj generaciji srpskih lingvista je da ovo promeni, i da time doprinese i promeni na planu širem od lingvističke zajednice – zaključuje Arsenijević.
O slobodi izbora
Naši lingvisti uglavnom nemaju teorijskog lingvističkog obrazovanja, niti istraživačkih interesovanja. Jedina njihova svrha je u održavanju i snaženju kulta ispravnog i pravilnog naspram neispravnog i nepravilnog u upotrebi jezika, i pogotovu svog statusa čuvara svete tajne etalona. U održavanju rasističkih ideja o lepom, pravom, ispravnom, čistom (Bosna, Hercegovina, severozapadna Srbija) i ružnom, nepravilnom, prljavom srpskom jeziku (južna i istočna Srbija), o svetskoj zaveri da se razaranjem onog prvog uništi srpsko nacionalno biće, o neophodnosti da Srbi svi i svuda pišu Prvi svetski rat, ili pak da svi pišu prvi svetski rat (kako je već autorima Pravopisa novčić pao prilikom poslednjeg bacanja), ali da bi nas ostavljanje slobode izbora moglo koštati slobode, ili čak izbora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
