Medeja kao feministička tragedija

Euripida (485-406), jednog od najznačajnijih predstavnika antičke tragedije, savremenika Sofokla i tvorca novog pozorišta – koje se odlučno otvara za pitanja sopstvene epohe – odlikuje radikalna demistifikacija vrednosti. U njenoj prosvetiteljskoj žiži se nalazi fundamentalno pitanje – „tihe“ (sudbina) ili bogovi? U tom pozorištu će mitski heroj sa jedne strane biti sveden na opšte mere, a sa druge će biti portparol osećanja i interesa značajnijh socijalnih grupa. Aristotel veli na jednom mestu, u svojoj „Poetici“, da Sofokle piše o ljudima „onakvim kakvi bi trebalo da budu“, dok su oni kod Euripida onakvim „kakvi jesu“. On ih postavlja sa svim manama i protivrečnostima na scenu, uvodeći i seriju beznačajnih i marginalnih lica koje kod njega dobijaju literarno dostojanstvo. Posebno likovi žena dobijaju u njegovim tragedijama na dramskom značaju i mestu. Za Aristofana je Eshil bio učitelj par excellence, a Euripid sa svojim razarajućim racionalizmom Eshilu bio sušta suprotnost. Euripidovo pozorište je potraga za načelom reda u društevom poretku. Aristofan ga je mimo pohvala izlagao i kritici, videvši u njegovoj pozorišnoj praksi sklonosti ka novinama – odvajanje protagonista od hora, uvođenje niskih karaktera u dramsku radnju, retoričke dosetke i efekte, preteranu sklonost ka skandalima i prejake strasti. Tipične strukturalne odlike Euripidove drame su eksponirani prolog, agon (dijalektičko sučeljavanje protagonista), preterana upotreba deus ex machina rekvizita i jačanje monodija na uštrb hora. Pozorište je sa druge strane njime postalo realističnije. Rafinirani prepleti i spektakularni zapleti, neočekivani obrti i razrešenja nalaze u tom pozorištu realistični i moderni psihologizirajući jezički izraz dramatičara sa naglašenim patosom emancipacije.
Dve i po hiljade godine nas razdvajaju od Euripida, koji je mitu o Medeji dao definitivnu formu i čija „Medeja“ do danas, bilo u adaptacijama ili u originalu, ide u jedno od najigranijih dela klasične antičke književnosti. Medeja i Jason imaju karakter modela u „kulturnom sudaru“ i sukobu civilizacija trećeg i prvog sveta. No, mitske ličnosti se ne mogu naprosto prisvajati, iako je njihova psihologija, bar za nas danas, sasvim razumljiva. U minhenskoj inscenaciji, kroz odveć naivnu empatiju, mlada i višetruko nagrađivana režiserka Tina Lanik, preinačuje „Medeju“ u feminističku tragediju. Lanik kao da je otkrila koliki savremeni potencijal ima drevni mit o bezuslovnoj ljubavi i bezuslovnoj osveti čarobnice, koja je Nemezis na sopstvenim plećima osetila, strankinje i varvarke u paradoksalnoj logici i ekstremnoj amplitudi svog usuda. Margaret Atvud ju je nazvala „najgrozomornijom figurom“, otelovljenjem čedomorstva, koje je postalo njen sinonim i njen genitivus subjectivus. Tragičan paradoks – ona koja je decu rodila, ona ih je i ubila – predstavlja koren protivrečnosti samog mita o Medeji par excellence. Arhaično načelo „proždiranja svog okota“ ili „plod čreva svojego“ u psihologiji još poznato kao „letalna posesivnost“, predstavlja kamen razdora u interpretaciji pojave infanticida. Lanik vidi u toj bestijalnoj iracionalnosti nešto što bismo mogli uslovno nazvati „samoodređenjem žene“ i što je contradictio in adiecto njenog generičnog morala. Štefani Loje u ulozi Medeje samo je delimično pošlo za rukom da otelovi duševnu provaliju one koja druge može podmlađivati, ali samoj sebi ne može da pomogne. Rajner Bok je u ulozi Jasona trijumfovao groznom zajedljivošću. Tina Lanik čita Euripida kao u kakvom gender studies, odrešito feministički, što je na efemernom talasu mode, ali ne i primum movens tragične dramske radnje, onakve kakvu nam je Euripid zaveštao.