„Mleko“ Vasilisa Kacikonurisa u režiji Đurđe Tešić, Nova scena BDP

Možda je ime Vasilis ruskog porekla, Vasja, na primer, i možda grčki pisac Vasilis Kacikonuris (1960) ima slovensko poreklo. Ta pretpostavka proizlazi iz autentičnosti i istinitosti emigrantske tuge, pa i nesreće, u njegovom pozorišnom komadu „Mleko“ (prevod Tamara Kostić Paghnoglu).
Rina (Vesna Đapić) je udovica Grka, sa kojim je u Grčku došla iz Gruzije. Zatičemo je pred iznenadno venčanje sina Andonisa (Pavle Pekić), sa Grkinjom Natašom (Danijela Štajnfeld). Andonis je socijalizovan i prilagođen u svojoj novoj domovini. Drugi sin, dečak sa posebnim potrebama, Lefteris (Petar Benčina) u svojoj (saznajemo, šizofrenoj) svesti nosi stari kraj i, zapravo, živi u prošlosti, mrzi društvo u kojem se oseća stranim i, zauzvrat, biva zlostavljan.
Đurđa Tešić (1977) je mlada rediteljka, koja je izvrsno osetila gde treba da bude težište ove zaista teške i mučne drame. Ono je u strukturi porodice kao takve, u kojoj nikada i ništa nije pravedno, ni harmonično raspoređeno. Neprilagođenost i sirotinja su milje u kojem problemi Rinine porodice samo bivaju višestruko uvećani, mada bi oni, očigledno, postojali i bez toga. No, emigrantski sindrom im daje dimenziju samoće, izolovanosti, besmisla, pa tako njihova unutrašnja, pa i genetska situacija postaje stigmatizovana, čitljiva spolja.
Stvarna zvezda predstave je mladi glumac Petar Benčina, koji Lefterisa predstavlja kao tananog, preosetljivog dečaka koji nikada neće odrasti. Njegova kosmička ozbiljnost je ukrštena sa njegovom iskrenom infantilnošću. On je „kišni čovek“, sa viškom čula i viškom emocija, usplahiren i hiperaktivan, sa snom koji ga opseda, o fudbalskoj utakmici iz detinjstva. Lefteris će, posle majčine smrti, otići u odgovarajuću ustanovu, a Benčina uspeva da, do tog trenutka, odbrani svaki momenat naizgled pogrešnog, a nekako jedinog logičnog emigrantskog života „netipičnog“ bića. Izuzetna, stvarno retko viđena kreacija.
Pavle Pekić, glumac sa ogromnim sposobnostima baš u teškom poslu svedočenja o likovima sa one strane običnog, ovoga puta, opet sa velikim uspehom, branio je sopstvenu vrstu normalnosti, logike, prisebnosti i racionalnosti, a u poslednjoj sceni, kada šalje mlađeg brata u specijalnu ustanovu, pokazao neobičnu vrstu emotivnosti, u samoj sebi pocepane. Taj pocepani, raslojeni emigrant, mogao je da bude samo Pavle Pekić.