Mogući pogled na umetničku scenu nakon 2000.

 Svi oni su studijski i rezidencijalno boravili u Sjedinjenim Američkim Državama, mahom u NJujorku, budući da to ovo priznanje podrazumeva i da je, između ostalog, ustanovljeno da bi mladi stvaraoci dobili mogućnost sticanja internacionalnih iskustava. Nagrada je pokrenuta sa idejom da se organizuje godišnji otvoren, transparentni konkurs sa nezavisnim žirijem koji će valorizovati rad domaćih umetnika do 35 godina starosti, podseća Miroslav Karić, istoričar umetnosti i jedan od kustosa izložbe u Legatu. On kaže da ona ne polazi od određenog tematskog okvira ili teze, već je pre svega koncipirana kao pregled različitih autorskih pozicija, pristupa, poetika, umetničkih istraživanja dosadašnjih dobitnika Nagrade.

– Obuhvatajući poslednjih 15 godina, izložba jeste i svojevrstan rezime i jedan od mnoštva mogućih pogleda na umetničku scenu nakon 2000, njenu dinamiku, karakteristike, fenomene, razvoje, tendencije – kaže Karić i pojašnjava – Predstavljeni su autori i autorke koji su profesionalno stasavali u vremenu koje je nakon decenije izolacije i krize donelo izvesni optimizam, ali je isto tako veoma brzo zahvaćeno novim tranzicijskim problemima.

Kako su radovi izložbe veoma raznovrsni, jedan od mogućih načina njenog sagledavanja može biti prostor. Ovaj složen i kompleksan pojam, prema rečima našeg sagovornika, nekolicina autora/ki direktno i indirektno tematizuju, istražuju i problematizuju.

– Tako umetnice Marina Marković i Ivana Smiljanić, svaka iz svoje autorske pozicije, polaze od sfere intimnih naracija u promišljanju tema vezanih za pitanja rodnih uloga, ženskog tela, mreže društvenih odnosa i konstrukcije identiteta, (ne)vidljivih mehanizama, procesa u relacijama intimno-javno – ukazuje Karić .

Marina Marković u radovima „Pressure Me“ i „Pressure Me: The Void“, istražuje prostore svoga tela. Prvi je performans tetoviranja krojačkog metra oko struka umetnice prema idealnim merama, dok drugi predstavlja snimak ultrazvukom Marinine materice, dok se čuju stariji ženski glasovi koji joj govore o tome šta su njene dužnosti kao žene.

Rad Ivane Smiljanić „Zapamtićeš ti mene“ iznosi krajnje ličnu, intimnu i bolnu priču u vidu instalacije s printovima ženskih silueta na tablama od pleksiglasa. Ove žene- siluete „izgrađene“ su od reči i rečenica, obično veoma uvredljive sadržine. Sastavni deo rada čini i zvuk, koji se iznenadno aktivira i podseća na generisani ženski glas koji ponavlja uvrede muškarca.

Miroslav Karić skreće pažnju na rad „Procep“ Dušice Dražić koji je ona realizovala pre pet godina kao performans u Zagrebu čija je dokumentacija kroz fotografije i publikaciju predstavljena u Legatu. Naime, Dušica je četrnaest dana živela u privatnom stanu u centru Zagreba bez ulaznih vrata i na taj način stvorila osetljivi, ranjivi prostor u kojem je poverenje nadvladalo strah. „Dok sam donosila odluku o realizaciji performansa Procep, poverenje jeste bio ključni pojam oko koga sam koncipirala rad, ali i osnovna motivacija“, kazala je Dražić povodom ovog svog ostvarenja uz konstataciju: „Uklanjanje ulaznih vrata jeste bio lični gest, na koji se čekala povratna reakcija. Nepostojanje ulaznih vrata označavalo je ukidanje (ili ignorisanje) zadatih normi življenja.“

Slobodan Stošić se bavi fizičkim prostorom i istorijom zgrade Legata Čolaković, ali i zgrade koja je ranije tu postojala, imovinskim odnosima… i sve u formi crteža koje je radio prema arhivskim fotografijama, a koji su bili dostupni publici da ih nosi sa sobom. Trenutno su u galeriji tri crteža koji stoje na podu, naslonjeni na zid i čekaju da ih neko odnese. Milena Putnik se tradicionalno bavi prostorima naselja a Milica Ružičić u seriji akvarela „Borski puding“ beleži transformaciju gradskog pejzaža Bora. Ona kaže da je naslov njenog rada proistekao iz lokalne pošalice koja se odnosi na stanje vazduha, a predstavlja mešavinu dima iz rafinerije i magle koja se skuplja u gradu zbog industrijom izmenjenog reljefa. „U međuvremenu je otvorena nova topionica pa su Borani počeli da se iznenađuju plavom bojom neba. Mirisi su i dalje tu, jer se novi dimnjak skriva u rupi u sred grada. RTB Bor je retka i važna industrija koja još uvek radi, ali su detalji oko uslova u kojima funkcioniše uvek pomalo obavijeni velom tajne“, kazala je, između ostalog, Milica Ružić povodom ovog svog rada.

Nataša Kokić se u svojim crtežima bavi mogućim pozicijama molekula u prostoru a zanimljiva ostvarenja u kontekstu razmatranja ovog fenomena su i radovi Marka Markovića, koji svoju autorsku praksu vezuje za analitička razmatranja medija skulpture, tragajući za njenim potencijalima između sfere umetnosti i javnosti, izvan postojećih interpretativnih obrazaca i sistema. Naime, Marković se predstavio radom „25.000 godina“ koju čini figurina, nalik Vilendorfskoj Veneri. NJu je smestio u vitrinu u hodniku koji vodi u staklenu pasarelu Legata, a njegov drugi rad neoznačen je takođe izmešten iz prostora galerije i nalazi se u dvorištu, u jednom džepu iza bazena.

Video-rad „Untitled (Song)“ Katarine Zdjelar je takođe idejno koncipiran oko pojma prostora, tačnije njegovih definisanja kroz određena stanja u ovom slučaju u procesima umetničkog stvaranja koje je više od puke produkcije.

Izložbu „15 godina Nagrade ‘Dimitrije Bašićević Mangelos'“ je oblikovao kustoski duo Una Popović i Miroslav Karić a pored navedenih autora i autorki, na izložbi su svoje radove predstavili još: Izvanredni Bob, Vladimir Nikolić, Siniša Ilić, Ivan Petrović i Saša Tkačenko.