Monografija za jubilej

Od sedamdesetih godina postaje nezavisno i dobija svoj današnji naziv, prepoznatljiv po mestu na kome se nalazi. Zbog ruiniranosti zgrade i neuslovnosti, ono se devedesetih premešta na scenu Doma kulture „Vuk Karadžić“, a u 2000, kao jedno od prvih obnovljenih beogradskih pozorišta sa rekonstruisanom zgradom najsavremenijom tehnikom u njoj i raskošnog enterijera, ovaj jedini muzički teatar u zemlji vraća se na staro mesto. Kao komično pozorište ono je bilo mesto za jednog Čkalju, Gutu Dobričanina, Branku Mitić, Miću Tatića, kao muzičko ono je postalo posebno prepoznatljivo po Tanji Bošković, Danici Maksimović, Radetu Marjanoviću, Ljiljani Stjepanović, a danas je scena koja podrazumeva Ivana Bosiljčića, Nikolu Bulatovića, Slobodana Stefanovića, Minu Lazarević, Jelenu Jovčić i sve one mlade, pa i još uvek nesvršene glumce koji se dokazuju na pravim brodvejskim audicijama za mjuzikle, muzičke drame i plesne predstave. Igraju se najpoznatiji mjuzikl kakav je „Kabare“, „Neki to vole vruće“, „Čikago“, ali i „komponovani“ „Maratonci trče počasni krug“, dok se na sceni „Milenko Zablaćanski“ izvode kabaretske predstave.

Svoj Dan, Pozorište je obeležilo juče u podne svečanošću na kojoj je promovisana monografija i dodeljene godišnje nagrade. Najznačajnija je pripala novinaru Željku Jovanoviću, umetničkom direktoru pozorišta, upravo za najveće zasluge i rad na monografiji. Zahvalnice je dobio čitav glumački ansambl „Briljantina“ i još nekoliko sadašnjih i nekadašnjih zaposlenih u pozorištu, takođe za doprinos sastavljanju monografije. Pomenuti su i svi oni koji u godini jubileja Pozorišta obeležavaju i neki svoj radni jubilej u njemu, kao i njegovi penzioneri.

O istoriji Terazija govorio je, naravno, Jovan Ćirilov, a osoba najzaslužnija za vraćenje teatra na staro mesto u novim uslovima, tadašnji gradski sekretar za kulturu Gorica Mojović, o sećanjima, duhovito, toplo, „iz srca“, kako je rekla, jedna od legendi ovog teatra glumica Branka Mitić.