Na nacionalni dan Izraela

Plesačica Talija Paz iz Izraela večaras od 21 sat nastupa sa tri koreografije u Beogradskom dramskom pozorištu, u okviru Četvrtog beogradskog festivala igre. Ova zanimljiva i ekspresivna umetnica, direktorka Baleta Opere u Tel Avivu, muza velikih koreografa današnjice, kako je juče ne konferenciji za novinare u BDP najavila Aja Jung, igraće baš na nacionalni dan Izraela. Preko Holandskog plesnog teatra, Kulberg baleta, Talija Paz igrala je za mnoge prestižne koreografe i kompanije, a potom otpočela solo karijeru u kojoj najbolji koreografi današnjica posebno kreiraju za nju. Nijedan savremeni plesni festival, istakla je Aja Jung, ne može se zamisliti bez Talije Paz. Na BFI ona izvodi tri postavke – koreografkinje Šaron Ejal izraelske kompanije Batšev – „Ljubav“, Stajna Selisa, koreografa Kanadskog nacionalnog baleta – „Magnolija“ i Najdžela Černoka iz britanske trupe DV8 – „Habajata“.
Govoreći o saradnji i uticaju različitih koreografa na njen rad – Karlin Karson, Ohada Naharina i drugih izuzetnih imena, Talija Paz istakla je Maca Eka iz Kulberg baleta iz Švedske, koji će ovdašnja publika imati prilike da vidi na zatvaranju Festivala. Kaže da poseduje klasičnu baletsku bazu, ali da se potom okrenula novim formama i počela da ih istražuje. Van Izraela bila je 16 godina, a poslednje tri godine u njemu i ta tranzicija, ističe, nije bila laka. Izrael ima mnogo plesnih kompanija, više savremenih nego klasičnih (Naharinova je najveće među njima), ali ne i kompaniju koja neguje repertoar savremenih koreografa iz inostranstva, te ona pokušava da uspostavi taj most u svojim izvedbama, ali i kao direktor Baleta Opere Tel Aviva, uključujući druge koreografe i igrače u različite projekte. Tri postavke koje izvodi večeras nose u sebi njena osećanja, strah i nadu kroz koju je prolazila pri povratku u Izrael i građenju solo karijere.
„Magnolija“ belgijskog koreografa Selisa, rađena je na dramatičnu četvrtu Malarovu simfoniju, i to je jedan solo koji svedoči o prolaznosti lepote, metaforično ljudske, ali je i simbol života uopšte. Opozit tome je fizički plesni teatar DV8 i Najdžela Černoka – „Habajata“ što na hebrejskom znači „Povratak kući“ i to je, ističe Talija Paz, njena priča. Na kraju, a poetički između ta dva, zapravo ono što ih povezuje i zaokružuje, jeste solo „Ljubav“ izraelske koreografkinje Šaron Ejal koja je tipičan predstavnik izraelskog načina igre i koreografije kakvog nema u Evropi. Na pitanje zbog čega i sama nije koreograf, Talija Paz odgovara da načinom na koji izvodi tuđe koreografije, interpertacijom, osećanjem koje u njih unosi, one postaju njene i tako i ona kreira na neki način. Ima 38 godina i to neprestano ističe, smatrajući da je malo igrača njenih godina, a još manje onih koji to ostaju i posle četrdeset. Zato je, kaže, sve uložila u svoju igru sada, na sceni se daje iskreno i bez rezerve, idući tako do krajnjih granica. To su i kritičari, dodaje, primetili kao izuzetnu hrabrost, o čemu je i ona onda počela da razmišlja na taj način – jer svaki dan snalazi se za studio u kome će da vežba, kao i za finansije, putovanja po svetu, na kojima je prati samo jedan tehničar. Ujedno, to joj pruža i slobodu i nezavisnost, veću pokretljivost i veće uživanje u svakom novom nivou koji u umetnosti plesa dostigne. Inače, prvi put je u Beogradu i prokomentarisala je da je program Festivala divan i impresivan jer je – što je retkost u svetu, samo plesni.