Nacionalni balet Češke izveo je koreografije Kilijana, Zuske i Galilija

Češki nacionalni balet iz Praga sa tradicijom koja se prostire u tri stoleća (osnovan je uz dramski i operski ansambl, 1883), prvi put je nastupio u našoj zemlji u okviru Četvrtog beogradskog festivala igre, sa starijim i novim postavkama svojih zemljaka, Jiržija Kilijana i Petra Zuske, kao i Itzaka Galilija iz Izraela.
Njihovo veče otvorila je Kilijanova postavka stvorena za Holandsko plesno pozorište još daleke 1983, pod naslovom „Tlo pod nogama“, a nadahnuta drevnim ritualnim plesovima Abordžina iz Južne Australije. Izvornu igru australijskih starosedelaca, ali iz Severne Australije, imali smo priliku da vidimo u Beogradu na programu 14. Bitefa, 1980. godine. Upoređujući tu predstavu sa koreografijom Kilijana, otkrili smo mnogo zajedničkog u načinu prezentacije izvorne narodne igre jedne gotovo iščezle civilizacije. Iako je ova jedinstvena ceremonija u slavu zemlje i njene plodnosti započela manje zanimljivim solističkim deonicima bez muzičke pratnje, usledilo je uzbudljivo plesno tumačenje mitskih i istorijskih suština, antropološkog, sociološkog pa i filozofskog obeležja. I kod Kilijana kao i kod Aboridžina sa severa australijskog kontinenta, u duetnoj i skupnoj igri sačuvano je vedro, duhovito, spontano reagovanje igračkih tela na neodoljivi ritam klepeta raznovrsnih udaraljki, praćenih prodornim zvucima trube zvane „diđerdeo“, koji štite od nemilostivih duhova. Sve ovo su sa iskrenom plesnom energijom prihvatili solisti Nacionalnog baleta Češke, u kojem je i sam Kilijan započeo svoje školovanje i umetničko stasavanje.
Odnosi Žene i Muškarca u nežnim plesnim dijalozima, na muziku Jana Tiersena, kao i u tišini bremenitoj napetošću zbog nerazumevanja i slućenja neizbežnog rastanka, bili su sadržaj igračke skice „Obale mora“, koju je postavio i odigrao sa osećajnom Zuzanom Šumakovom, upečatljiv igrač i danas umetnički direktor praškog Bleta, Petar Zuska. Praizvedba ovog dueta savremenih opredeljenja bila je u Pragu 2004, i težila je sažimanju dotadašnjih iskustava moderne duetne igre. Dva bića, ograničena unutrašnjim nemirima zbog traganja za sopstvenim a i tuđim identitetom, kao dve morske obale, pružala su ruke jedno drugom istovremeno težeći ka fizičkom i psihičkom stapanju ali i razdvajanju. I, kao što se morski talasi odbijaju od stena bez povratka, tako se i u njihovoj igri vraćanje na snažniji emotivni odnos ne ostvaruje. Iako su visoki sto i malena stolica, možda, opredmećenje muškog i ženskog principa u igri čeških umetnika, moglo se i bez toga, jer su akteri kroz osećanjem nadahnut pokret, iako ne suviše originalan, o svojoj povesti pričali rečitije nego, možda, rečima.
Mala, vedra studija ljudskih naravi i karaktera viđena očima starije čistačice u nekom noćnom klubu, pod naslovom „Pred Naninim očima“, koju je pre 12 godina postavio Itzik Galili iz Tel Aviva, možda je tada bila zanimljivija no danas. Ali, ne bi se smeo poreći odličan izbor kompozicija Toma Vejtsa i Leonida Bernštajna koje su pratile skupnu, disciplinovanu, igru zasnovanu na znanim premisama plesa u mjuziklima. Vremenski neopravdano duga parodija o kompleksnosti odnosa među polovima, odvijala se na jednom glomaznom pokretnom kauču, što je podsetilo na nedavno viđenu daleko inventivniju postavku „Auč kauč“ Iskre Šukarove iz Skoplja. Prisećamo se da je sličnu temu – igračkog maštanja čistačice o lepšem ljubavnom životu – imala predstava „Eros za stolom“, koju je kod nas 1996. izveo igrački ansambl „XXI pokret“ u koreografiji Verice Obradović.