Bio sam vrlo mlad. Još nisam diplomirao književnost. Urednik gradske hronike je bio prekaljeni novinarski vuk. Vodio je centralne informativne emisije u petnaest časova. Posedovao je spikerski bas i bio jezički čistunac. Zapamtio sam da kod njega nije prolazilo ono sada tako uobičajeno „osamdeset posto“, nego isključivo pravilno, dakle manje od sto: „osamdeset odsto“.
I sad mi ta dama u, tada mi se činilo, poznim godinama, a u stvari tek pedeset i petoj ili šestoj godini, kaže da je njen balkon pun cvetnih slapova samo zato da je činovnici državne zgrade preko puta ne bi gledali dok obnažena pije prvu kafu u novom danu.
Pomislio sam glupo: Šta kad duva vetar? Sve vam se vidi, gospođo.
No, nisam, srećom, ništa rekao.
Kuća, tačnije zgrada s desetak stanova na četiri sprata je bila stara, oljuštene fasade i ta dotrajalost koja je prosto visila u vazduhu predstavljala je suštu suprotnost želji njene vlasnice da svakog lepog jutra pije kafu na terasi kao od majke rođena.
Zato me i nije začudio njen poziv da, ako hoću pravu reportažu, dođem sledećeg jutra, ne prerano, nego oko sedam sati i trideset minuta u njen stan.
Ko bi tome odoleo?
Urednik me je pitao kako stoji stvar s reportažom o najlepšem gradskom balkonu i ja sam mu, začuđen lakoćom, obećao da ću je sutra imati.
Mislio sam na jutarnji svlak te zrele žene.
Bila je jedra, sva nekako zaokružena, ljupkih crta lica i mekog, toplog glasa.
Ja sam u to vreme bio prilično asocijalan i najveći deo vremena sam, do dobijanja posla, provodio na dunavskim dinama, među šlepovima, samotnim ćutljivim lađarima i u jednom skoro pustom divljem naselju na obali.
Kupao sam se u reci, plivao, pekao ribu na vrbovom prutu i sve više plašio grada i povratka u civilizaciju.
Zašto me je pozvala?
Mogla je odmah da mi u Uher ispriča svoju priču o ljubavi prema cveću ili, uostalom, o ljubavi prema gradskom nudizmu i slično.
Te noći sam loše spavao.
Stalno sam se propinjao, ustezao i uvrtao tako da mi je jorgan ujutro bio isprepleten kao uže samoubice.
Ne znam da li me je to ili nešto drugo očistilo.
Uglavnom, ustao sam preporođen.
Popio sam čašu jogurta i pojeo parče preprženog hleba.
Bio sam gladan, ali, kako tada tako i sada, kada imam neku obavezu, jedem vrlo malo.
Uvek kao da idem u rat.
Bela košulja.
Poštovanje prema protivniku.
Ovaj put sam uglađenim izgledom želeo da kod gospođe stvorim utisak o pristojnom, kulturnom i u svemu odmerenom mladom čoveku.
I pre nego što sam pozvonio čuo sam muziku u stanu, doduše, prigušenu.
Gospođa, Milena se zvala (ha, ona Milena!), pustila me je da čekam nekoliko dugih minuta.
Hteo sam da odem.
Hteo sam, u stvari, da pobegnem.
Nosio sam preobuku u rancu na leđima i nekoliko kondoma za svaki slučaj.
Trebalo je da odem.
Trebalo je da nikad ne napišem tu reportažu koja me je preporučila, kod strogog urednika, za više zvanje i posle dobijanje samostalne emisije što je mali tron u novinarskim sporim pomicanjima.
Posle mnogo godina, sreo sam tog svog urednika među rafovima jednog poznatog srpskog megamarketa.
Delovao je izgubljeno.
Mislim da me nije prepoznao.
Pitao sam ga šta radi tu, bez korpe za kupovinu.
Rekao mi je da vežba cene.
On, koji je toliko držao do semantike i gramatike, sada je vežbao pamćenje, koliko sam shvatio.
Nisam mu se ponudio da pomognem.
Žao mi je danas zbog toga.
Gospođa s najlepšim cvetnim balkonom je, pročitao sam nedavno u Rasporedu sahrana za sutra, takođe otišla, ali i dalje povremeno osećam kako mi je pripijena uz bok kao tajna iznenadnog ranog uspeha.
Autor je pripovedač, romansijer i aforističar čiji je novi roman Kukavičke junačke pesme nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
