Koliko para toliko umetnika: Goran Čpajak

Deset je godina kako je umetnički direktor jedne od najstarijih kolonija u regionu Goran Čpajak, koji spada u najznačajnije vajare današnjice, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, rođeni Prijepoljac. Kako ocenjuje proteklu deceniju okupljanja umetnika, koje je po konceptu jedinstveno u odnosu na veliku većinu drugih kolonija, pitanje je koje se nametnulo na početku razgovora.

– Koncept je napravio osnivač i dugogodišnji umetnički rukovodilac likovni kritičar i reditelj Đorđe Kadijević, koji je i sada počasni predsednik. Smatrao sam da je potrebno uneti neke novine, ali nismo mnogo menjali prvobitni koncept. Značajnije novine su što smo izašli van okvira zatvorenog prostora, pozivali smo i studente umetnosti koji su, recimo, oslikali autobuska stajališta, intervenisali smo na urbanim elementima, postavili skulpture na nekim površinama, oslikali neke zidove.

* Da li je bilo više ambicija?

– Zadovoljni smo svi kako teče, ali svakako može bolje, no imamo limit, a to su sredstva. Trebalo bi da s godinama, zbog reputacije, ova Kolonija dobija više sredstava, ali nije tako. Budžet je neizvestan svake godine i to nam skraćuje krila. Manje novca, manje angažovanih umetnika. Po svakom sazivu se može zaključiti koliko smo novca imali. Kad ga je bilo, gosti su bili i umetnici iz Francuske, Holandije, Italije, Turske, kad ga je manje, tu su pretežno umetnici iz Srbije i regiona. Zato smo pokušali da ove godine uspostavimo prekograničnu saradnju sa susednim državama i kolonijama, pa ćemo pokušati i na taj način da obezbedimo sredstva. To će svakako omogućiti neki novi pristup. Može biti zanimljivo.

* Kako bi kao umetnički direktor ocenio kvalitet dela nastalih u poslednjoj deceniji?

– Imamo Umetnički savet Kolonije i to određuje kvalitet jer svi predlažu umetnike iz svoje oblasti. Imali smo zato vajare, slikare, fotografe, konceptualne i multimedijalne umetnike. To obezbeđuje vrlo raznovrsne stvaraoce i kvalitet se smatra zagarantovanim, ali zavisi i od ozbiljnosti umetnika i njegovog pristupa. Uglavnom su umetnici sa značajnim biografijama i za očekivati je da i dela budu na tom nivou. Mislim da je možda i najznačajnija novina i to na nivou rada kolonija uopšte što smo prošle i ove godine angažovali radionice za konzervaciju i restauraciju dela iz bogatog legata kolonije koja su oštećena zbog različitih uslova skladištenja tokom prethodnih skoro pola veka. Restauratori i konzervatori, studenti i njihovi mentori, rade ovde, a samo ono što je ozbiljnije oštećeno biće preneseno u Beograd na detaljnu obradu. Reč je možda o tridesetak dela, a trećina je već urađena.

* Umetnička kolonija Mileševa je jedna od najstarijih u celom regionu, sa veoma neobičnim konceptom koji je godinama izazivao polemike. Međutim, pokazalo se da je to bio očigledno „vizionarski“ pogled na budućnost umetničkih kolonija kojih sada ima skoro svaki grad.

– Interesantno je svako da je ova kolonija primer mnogima i da sada mnoge menjaju koncept i približavaju se onome što ova kolonija ima od početka, a to je druženje, obilazak i upoznavanje ambijenta, kulturnih, istorijskih i prirodnih celina, ne samo Prijepolja i okoline, već i ostalih gradova u bližem okruženju. Umetnici tokom trajanja kolonije imaju prezentacije svog stvaralaštva, tako da se i međusobno bolje upoznaju. Sve to izlazi iz okvira ustaljenog tipa kolonija koji podrazumeva rad na licu mesta, što mnogi umetnici ne vole jer moraju svoj rad da prilagođavaju uslovima mesta, koji neretko ne odgovaraju načinu izraza umetnika. Zato su takva dela uglavnom lošijeg kvaliteta i manje vredna.

* Prijepolje je zahvaljujući takvom pristupu dobilo i Park skulptura. Da li si zadovoljan što su one našle mesto oko Doma kulture ili smatraš da bi bilo efektnije da nema „omeđenog“ prostora i da je ceo grad mesto za skulpture?

– To je veoma urbanistički zahtevno jer su potrebni prostorni planovi, adekvatne dozvole za lokacije što rade stručne službe. Zato je najjednostavnije bilo rasporediti skulpture na parceli Doma kulture. Mislim da ovaj prostor nikako ne bi smeo da bude prenatrpan i da bi bilo dobro oživeti druge prostore u gradu, ali je potrebno dobro odabrati lokaciju. Mislim da skulptura može da živi više života u prostoru i da može biti premeštana.

* Šta je bila tvoja vizija, a šta je realizovano u proteklih deset godina koliko si na čelu Kolonije?

– Ambicije su bile velike i danas su, ali su mogućnosti skratile ambicije. Prilagođavamo se. Važno je da traje, da uvek ponudimo nešto novo, da se publika zainteresuje.

Ponosni na koloniju, slabo je obilaze

* Primetno je da je publike veoma malo. Zašto je tako kad se Prijepolje uvek ponosilo kolonijom, prestižno je nekad bilo okupljanje na otvaranju izložbe?

– Ova kolonija je vezana za grad. Prijepoljci je održavaju jer je podržavaju, pa čak i kad nema mnogo ljudi. Žao mi je što ne učestvuju u meri u kojoj bi to bilo za očekivati, s obzirom na odnos koji imaju. Ovo je kolonija koja traje 46 godina i možda je to najmanje ulaganja, a najveći profit za grad i njegovo kulturno nasleđe. Kolonija je zaista izuzetna i to na regionalnom nivou i to će postati muzej. Vodim koloniju bez predrasuda prema umetničkim izrazima i to je najbolji pristup. Vodiću je dok mi prija i dok je to izazov.

Povezani tekstovi