Šezdeseta godišnjica Malog pozorišta „Duško Radović“ udružila se s osam decenija Koktoovog romana „Les enfants terribles“ i sa nešto više od jednog tuceta leta od nastanka istoimenog plesnog oper dela znamenitog američkog kompozitora Filipa Glasa u muzičkoj predstavi „Derišta“ na komplikovanoj i na različite načine kaleidoskopiranoj pozornici u obnovljenoj Sali na spratu Doma omladine.
Prenapučena dvorana, u kojoj je i bukvalno svaki slobodan komadičak prostora naseljen sedištima za svoju publiku, tako je videla fantazmagorični Kokto-Glas uradak, predvođen Autorskim timom (Bojan Đorđev, Siniša Ilić, Maja Mirković, Jelena Novak, Marta Popivoda, Ana Vujanović), te sa upravo opojnim izvođačima (Branislava Podrumac – sopran, Marko Kalajanović – bariton, Ljubomir Popović – tenor, Ana Radovanović – mecosopran, Miloš Timotijević kao narator – Kokto, pijanisti Nada Kolundžija, Sonja Lončar i Andrija Pavlović plus plesački ansambl), predočivši ovde zapanjujuće unutrašnje dekore tuđeg dnevnog sna, a onda i neverovatne projekcije mogućeg izgnanstva iz banalne svakodnevice, podstaknute intenzivnim titranjima jedne osobene varijante naslućivanja raja.
Liza i Pol, sestra i brat, kolovođe su ovako radikalno introspektivne tinejdžerske pobune. Kada Pol, nesrećno ranjen u vršnjačkom grudvanju dobije nadnaravno beskonačan dopust od lekara glede povratka u školu, njih dvoje formulišu zajednički svet kojem ama više niko ne staje na put, privlačeći još u njega prijatelje Žerara i Agatu, te nošeni kroz materijalnu stvarnost skrbničkim marom „nevidljivih ruku“ rođačkih i društvenih veza, odlučuju se najzad da okončaju svoje mladalačko mesečarenje odista tragičnim postupcima, na vrhuncu ljubavnog zapleta u ovako neobičnom kvartetu… možda čak i zato što su ipak predosetili da su na pragu sopstvenih odraslih godina!
Neprepričljiva radnja prima se ovde jednostavno svim čulima u jednoj opštoj zanesenosti autora, izvođača i gledališta, na fonu hipnotičke muzike Filipa Glasa koja se razleže iz čak tri klavira na neopisivo impresivan način, podižući uvis svoje gledaoce kao na Šagalovim slikama, snagom divotnih glasova svojih protagonista, da sa svih strana zavire u divlje zakutke velikog snevanja o nesputanoj senzualnosti, pokatkada zaogrnutoj svirepošću, ali nekako čedno netaknutoj u svom submikroskopskom žaru, na rubovima civilizacije, a opet u samom njenom srcu, pri čemu – kako vreme odmiče – pokrete plesača primate kao milovanje kojem vas podvrgavaju izdaleka, na pogonu revolucionarnog žargona savremenog doba, delujući tako sugestivnošću svoje ljudskosti sa distance poput onih čini u „Trinaest časovnika“. Veoma upečatljivo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
