Nesvarena informacija, koja se povraća u prostor

Na ovaj način Šarl Bodler je govorio o slikaru Eduaru Maneu, a ovaj citat stoji i uz slike – objekte Aleksandra Jestrovića Jamezdina, jednog od laureata ovogodišnjeg Oktobarskog salona, „taf-gaja“, gradskog vuka, slikara sa rokenrol nervom, beogradskog i nesvrstanog umetnika u punom smislu te reči. Trenutno živi u Berlinu ili „The Capital of Cool“ kako ga u poslednje vreme još nazivaju, ali voli da svrati u glavni grad Srbije.

Od januara meseca ste u Berlinu gde je i otpočeo projekat „Re: Re – Resident Revisited“. Možete li nam reći nešto više o ideji tog projekta?

– Projekat čini grupa umetnika završne godine nemačke Akademije Vajsenze i kao što sam naslov kaže odnosi se na mesto boravka… Svaki od učesnika, iz raznih zemalja, organizuje izložbu u mestu gde je živeo, gde je rođen ili formulisan. Drugi lejer projekta odnosi se na putovanja i istraživanja sredina – gde su na primer granice te konkretne urbane zone, koja su ograničenja u gradu, kakvi su utisci o životu i kakva su kulturna dešavanja u njemu. Prva stanica nakon Berlina je bio Beograd gde sam organizovao izložbu u SKC, a kasnije smo išli u Rusiju gde je jedan od učesnika studirao, a potom i u druge zemlje. Ukupno nas je šest – iz Ekvadora, Nemačke, jedan umetnik je pola iz Francuske pola iz Nemačke, zatim iz Italije, Švajcarske…

Šta je konkretno podrazumevalo ta kulturna dešavanja koja spominjete i šta je bio vaš rad u odnosu na ideju projekta?

– Ako je umetnik deo likovne scene, onda bi je on predstavljao na svoj način. Ja sam, recimo, bio fokusiran na one galerije s kojima sam najčešće sarađivao kao što je Remont. Posetili smo i Galeriju Kontekst, a u međuvremenu sam im i objasnio zašto su dva najveća muzeja u gradu zatvorena. Rad sam započeo zapravo još u Oslu pošto sam tamo imao izložbu i u tom gradu sam onda preplivao fontanu. U Berlinu sam takođe tražio fontanu i tamo je isto preplivao, zatim kod SIV-a gde sam na par sati bio uhapšen pošto je policija konstatovala da na taj način ugrožavam bezbednost Republike Srbije, a slični problemi desili su se i u Petrogradu ispred Ermitraža, dok je u Ekvadoru bilo najgore. Tamo je potrebno nabaviti nekoliko dozvola, a parking fontane pazi čuvar u kućici naoružan pištoljem i puškom. U Oslu, Berlinu i Cirihu sam mogao da ostanem satima u fontani…

Zbog čega ste plivali u fontani?

– Tako je mene formirala sredina. Plivanje u fontani je neki moj mali omaž deci Romima, koji vole tu da se kupaju preko leta, a drugi lejer rada je improvizacija u načinu, mišljenju i stavu prema životu.

Odakle potiče vaš nadimak Jamezdin?

– To mi je kršteno ime. Šalim se… Nadimak još iz Šeste beogradske. Nazvao me je tako drug iz klase – Terzić koga zovu Tito. Meni se isprva nije svidelo i mislio sam da ima možda veze sa mojim prezimenom. Kasnije mi se dopala ona fora s Indijancima, koji imaju prvo neko svoje privremeno ime dok ih ljudi ne provale i onda im daju neku službenu varijantu. U tom smislu taj nadimak shvatam kao neku vrstu inicijacije pre fakulteta… Interpetacije u vezi sa njim su različite, pošto zvuči muslimanski, a ima veze i sa Romima. Meni je to ok. Doduše, nisam neki umetnik aktivista, ali mnogo mojih radova je u vezi sa nekim socijalnim komentarom i angažmanom. Često taj komentar nema neku vrednost u smislu pouke, već je destruktivan…

Da, uz vaše slike često idu i „epiteti“ da su prljave, zatim da sadrže to neko rokenrol svojstvo, dodala bih, da se čine i punim besa, a uz sve to svakako su duhovite… Kako vi gledate na te komentare?

– Mislim da je rokenrol kanalisao neka osećanja destrukcije i autodestrukcije, što je meni u mom radu veoma bitno. To je i neka moja lična ispovest i sad zavisi koliko ko u tome može da pročita i učita informacija. Brat je recimo pomagao oko nameštanja postavke umesto mene, pošto nisam bio tu i rekao mi je da su sjajno reagovali radnici koji su kačili slike. Kaže da su im se baš svidele. Moje slike se u prvom lejeru brzo kapiraju… U njima postoje i neke kulturne reference, kao i bes koji spominjete , prosto, to neko osećanje nervoze… a i gde god da krenete ljudi su nervozni i mislim da se ja uklapam u to i pošto nemam neki recept kako da se oslobodim, ne meditiram, ne idem u crkvu, često se i praznim kroz to što radim… A što se tiče duhovitosti, verujem da imam osećaj za tu neku vrstu sardoničnog humora i, uopšte, nalazim neko samozadovoljstvo u tome što u svom radu mogu da sažmem sve te različite utiske…

Šta su vaše teme i kako ih birate?

– Zapisujem ih nekad. Uglavnom nešto što me provocira. Konkretno, za „Patku smrti“ bio je odnos prema smrti samoj. U tom momentu plašili smo se ptica, a one su često vesnici nesreće u istoriji umetnosti. Ta slika je u stvari kompilacija patke smrti i detalja sa slika drugih slikara – Džemsa Ensora, Baskijata, Eduara Manea …

Šta vas je isprovociralo u situaciji u vezi sa ptičijim gripom?

– To što je osećanje podeljeno, s jedne strane smo istraumirani, a sa druge kažemo ma ko ga j…, nek se i desi.

Planirate li nešto da napravite sa motivom svinje?

– Pa, ja uglavnom nemam povezane radove, nekad isečem i sebe samog. Pomislim kao to je dobra fora u seriji ali onda kažem sebi – e, neću, radiću nešto drugo. Ovo je sad već sigurna stvar. Prosto, moje slike su i dalje skice za ideje.

A šta su psi na vašim slikama?

– Oni su pripitomljeni vukovi. Postoji nešto što mi se tu ne dopada… način na koji je njihova priroda promenjena.

Upečatljiva slika „Egzorcist“ izložena na ovogodišnjem Salonu, koja predstavlja vaš autoportret u momentu povraćanja, imala je više izdanja…

– Egzorcist se zove na Salonu i to je ime rada u prvoj varijanti, mada sam ga ja menjao u zavisnosti od konteksta u kojem sam ga izlagao. U Mađarskoj rad se zvao „Gulaš“ po njihovom nacionalnom jelu, u Norveškoj „Lutefisk“ što je tipična hrana nacionalne kuhinje te zemlje. U Mađarskoj sam uradio fotosešn sa kustosima koji su me pozvali na izložbu, tako da su i oni prikazani u situaciji povraćanja. Pošto sam radove postavio jedne spram drugih, izgledalo je kao da se borimo povraćkama.

Šta je sadržaj toga što povraćate u radu „Egzorcist“?

– Ta slika izražava pre svega moju ljubav prema akcionom ekspresionizmu sa jedne i prema treš sadržaju sa druge strane, tako da se može tumačiti i kao tipično moderno i postmoderno delo. Isto tako, u njega se mogu učitavati i razni drugi scenariji, budući da postoji nekoliko njegovih verzija. Što se tiče konkretno rada na „Oktobarcu“ u samom vodiču te manifestacije postoji jedno objašnjenje koje se meni dopada, a ono kaže da je ovde reč o nesvarenoj informaciji, koja se povraća u prostor.