"Nije mi to sad toliko bitno"

Izašle su pred publiku koja je napunila salu Kulturnog centra REX, sele na stolice tako da njihova lica budu skrivena iza tri velika monitora. Monitori su se uključili i na njima su se pojavila lica istih tih žena. Počele su da opisuju jedna drugu, po sećanju. Saznajemo da je jedna umetnica, druga je doktorantkinja istorije, a treća je vozačica kamiona. Jedna se razvela i nema decu, druga ima sina i nije se udavala, a treća je živela sa čovekom koji je noću ustajao i odlazio u svoju drugu porodicu. Usledilo je brzo smenjivanje rečenica koje izgovaraju čas jedna, čas druga, čas treća Irena. U pitanju su odgovori na neka od Frišovih pitanja. Ja u svetu, pozicija žene, nada i revolucija, novac/ posedovanje/ siromaštvo, domovina, humor, prijateljstvo, ljubav, deca, starost i smrt – teme su koje se pokreću ovim iskazima.

Jedna Irena izgovori rečenicu koja izgleda kao njen stav, druga se nadoveže i doda novi sloj značenja, treća sve obogati slojem ironije i autoironije. Na primer, jedna od njih govori kako joj je mužrekao da bi mu bilo bitno da se njihovo dete preziva kao on. Ona je odgovorila da bi i ona volela da sin nosi njeno prezime „… ali, nije mi to sad toliko bitno.“ To se učini kao iskreni odgovor majke kojoj nije potrebna potvrda roditeljstva kroz identitetsko obeležavanje. Ali onda sledi ponavljanje od strane druge dve Irene. „Nije mi to sad toliko bitno“, „Nije mi to sad toliko bitno“. Tu izjavu čujemo ukupno četiri puta. Ovakva redundanca od onoga što izgleda kao iskrena vera u irelevantnost imena na vrednosno određenje osobe na osnovu roda, praćena pauzama u izgovaranju ponovljenih rečenica, stvara karikaturu, unosi ironiju koja se pokazuje kao osvešćena i namerna. Ove žene zapravo kažu „To mi je bitno, ali u datim društvenim okolnostima, možda je bolje da to ne izgovorim.“

Ovakvom igrom, skrivanjem iza likova na monitorima, fragmentarizacijom, pauzama, ponavljanjima, relativizacijom koja nam onemogućava da precizno odredimo šta je čiji stav, da li ono što govori jedna važi i za ostale Irene, i da li važi i za nju samu, predstava ne gubi na kvalitetu. Naprotiv, dobija na značaju, jer se tako pomeraju granice između onoga što je autentično moje i onoga što smatramo opštim. Postavlja se pitanje da li je moj lični stav autentično moj, ili je zajednički, opšti, daleko više nego što pretpostavljamo i što bismo voleli da jeste. Ime nije sudbina, ali može da bude dobra ilustracija kako oni na pozicijama moći (država, crkva, veleposednici, roditelji, muževi) vole da predstave sopstvenu volju kao sudbinu, kao nešto što je upisano u zvezdama, što je tradicija, što je volja božja, što je prosto tako, prirodno.

„Šta kaže Irena Ristić?“ je avanturističko putovanje ka vrednosnoj, društvenoj, političkoj samosvesti. Ciljevi izgledaju jasni – odgovoriti na pitanje koje je naše mesto u svetu, kako su stvari koje podrazumevamo u našim životima određene društvenim, političkim okolnostima, ko smo mi uopšte, ali tačke do kojih treba da stignemo nisu ucrtane na mapi. Takvo putovanje postaje zabavno, duhovito, zastrašujuće lutanje, sa neizvesnim ishodom, sa nadom da ćemo stići do nečeg vrednijeg od suštog skepticizma i individualizma shvaćenog kao borba protiv drugog i kao strah od drugosti i nepoznatog.

Redovni posetioci lokalnih biblioteka dobro znaju one ljude, sredovečne, a stare koji brljaju po knjigama „istražujući“ genealogiju svog prezimena, i koji, držeći se za slamku predačkog identiteta, za sobom verovatno neće ostaviti ništa do pregršt peruti na površini bibliotečkog stola. Voleo bih da ih sve dovedem na reprizu, ukoliko je bude i da im pokažem kako je moguće baviti se svojim imenom i sobom na smislen, u savremenom smislu nadahnut, pametan, i pomalo dirljiv način. Dakle, pozivam vas, ako bude reprize, obavezno dođite.