Od nemila do nedraga

U predvečerje raspadanja Jugoslavije putovao sam busom po Italiji. Išli smo na neki sajam biciklizma u Milano, ali to uopšte nije važno. Važno je ono što se dešavalo u povratku, kad smo svratili u Veronu.
Da pričam o Veroni nije mesto, a i sve je već ispričano za one koji su hteli da čuju. Nešto drugo nas je dočekalo pored zgrade velike rimske Arene. Nedelja, a trg pun. Muzika trešti, dele se špageti i tako gradska vlada obeležava finale nekog lokalnog, amaterskog krosa.
Kad li će ovako veselo da bude i nedeljom u Beogradu, pitao sam se. Bolje da nisam.
Sledio je 9. mart 1991, potom i studentski miting kod Terazijske česme, a onda i – muzika. Rokenrol je treštao Terazijama kao nikada pre, delili su se grisini s euro-kremom, Beograd je delovao veselo. Nažalost samo delovao. Nije tu bilo ni traga od one razdraganosti iz Verone.
Da sve bude po naški, onako kako treba, na Ušću se skupili očevi i dedovi (tako je i nastala ona čuvena parola „Ušće – Lešće“) da sa slikom voljenog predsednika igraju dvojac.
I sve je tu bilo jasno. Ovde su bili mladi, tamo matori; ovde je treštao rokenrol, tamo narodnjaci; ovde se strepelo od mobilizacije što je visila u vazduhu, tamo pakovalo cveće da se zaspu kolone tenkova na putu za Vukovar.
I tu je sve već poznato. Možda ne samo to da je baš tog dana, u Beogradu počelo da se slavi na trgovima, da se demonstrira uz muziku kada su kordoni branili drukčije, da se iskoristi svaka prilika, pa bila to jedna ili druga nova godina, Božić ili Sveti Nikola da se zavijori neka opoziciona zastava.
I to je istorija.
Sadašnjost je mnogo interesantnija. Traži se svaka prilika da se zasvira, pare se ne štede, dolaze stranci i da plaćaju i da budu plaćeni, reklo bi se da to nema nikakve veze s politikom.
Ali…
Voja i Velja idu ruku pod ruku; ispod iste šatre pevaju Bora (Baba Jula) Đorđević i Ceca (udova Arkana) Ražnatović; na fruli se izvode gitarski rifovi.
Srećna Nova godina.