Odlazak Save Babića

Srbin poreklom iz Hercegovine, Sava Babić je sticajem nesrećnih okolnosti bio primoran da se od osme godine života pa sve do završetka rata školuje na mađarskom jeziku (okupacione snage ukinule su srpska odeljenja u školama severne Bačke). Kod njega to, međutim, nije, kako bi se očekivalo, stvorilo otpor prema mađarskom jeziku i kulturi, već mu je, naprotiv, otvorilo nove duhovne horizonte. Nakon uspešno završene gimnazije, a potom i studija jugoslovenske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, Sava Babić dobija mesto lektora za srpskohrvatski jezik na Katedri za slavistiku Filozofskog fakulteta u Budimpešti. Tu će ponovo živnuti njegovo interesovanje za mađarsku književnost i kulturu, i to interesovanje neće ga više napuštati.

Impresivan je niz dela klasične i savremene mađarske književnosti koje je Sava Babić tokom pet decenija preveo; neumoran rad i opsesivno interesovanje za predmet kojim se bavi u njegovom slučaju zaista nisu puke fraze. Strast koju je profesor Sava (jer tako smo ga mi, njegovi studenti, zvali) gajio prema literaturi (i to ne samo prema „svojim“ piscima), bila je toliko zarazna po njegovu okolinu da čak ni najveći cinici i skeptici oko njega nisu mogli ostati ravnodušni.

On nikada nije radio prevode po narudžbini, uporno i beskompromisno se držao svog izbora autora, čak i po cenu da „radi za fioku“ i da godinama čeka mogućnost da neki svoj prevod objavi. Jedno od velikih otkrića profesora Save Babića svakako je neobični filozof Bela Hamvaš, koji je, sada se to već slobodno može reći, stekao kultni status u srpskoj kulturi. U istoriji svetske prevodne književnosti zaista se ne događa često da jedan, u svojoj matičnoj kulturi nepravedno skrajnuti mislilac, zahvaljujući individualnom prevodilačkom naporu, u stranoj sredini doživi takvu afirmaciju, štaviše, da u jednoj stranoj kulturi bude zastupljen svojim celokupnim opusom.

I premda Bela Hamvaš nesumnjivo zauzima centralno mesto u prevodilačkom opusu Save Babića, ne smemo zaboraviti: da nije bilo ovog vrsnog, vanredno vrednog filologa, naši čitaoci danas bi bili uskraćeni za izvanredne Dnevnike velikog emigranta Šandora Maraija, za melanholičnog „Sindbada“ Đule Krudija, za maestralno uobličenog Kostolanjijevog alterega „Kornela Večernjeg“, za snažni, katarzični roman „Peti pečat“ Ferenca Šante, za čudni, besperspektivni svet „Sinistre“ Adama Bodora, za sjajnu esejističku prozu Ištvana Eršija „Valcer sa stvarnošću“, za poeziju Imrea Oraveca i za mnogo, mnogo drugih vrednih dela i autora.

Ali, to nije sve. Mada već sami prevodi Save Babića predstavljaju pravu malu biblioteku, petnaestak njegovih originalnih dela (knjige eseja, kritika, studija, ogledi iz teorije i prakse književnog prevođenja) čine zanimljiv paralelan niz u njegovom stvaralačkom opusu. U tom nizu naročito se ističe njegova doktorska disertacija, obimna studija „Kako smo prevodili Petefija“, kao i knjiga „Mađarska civilizacija“, prva studija te vrste u nas, delo koje je već odavno preraslo svoju prvobitnu svrhu univerzitetskog udžbenika.

Na organizacionom planu, magnum opus Save Babića predstavlja čin osnivanja Katedre za hungarologiju na Filološkom fakultetu u Beogradu, i to u jednom od najtežih perioda naše novije istorije, 1994. godine. Nakon osnivanja katedre, Sava Babić se sa sebi svojstvenom energijom i entuzijazmom latio pedagoškog posla: na katedri u povoju, tada još uvek nedovoljno kadrovski osnaženoj, neumorno je držao predavanja iz gotovo svih predmeta vezanih za mađarsku književnost i kulturu. Književnost, i to baš ona vrhunska, netiražna, jeste nešto zanimljivo i podsticajno, proizilazilo je iz njegovih predavanja, a knjige bi zaista trebalo da služe menjanju naše slike o svetu, u suprotnom su beskorisne. Nedostajaće nam vrednoća, upornost, entuzijazam i sjajne organizacione sposobnosti profesora Save Babića.