Danas pažnju usredsređujemo na tri predstave kojima je festival otvoren i koje su odredile njegovu posebnost, izdvajajući ga i ove godine kao regionalni festival koji počiva pre svega na eksperimentu, ali na eksperimentu inkorporiranom u repertoarsku produkciju, eksperimentu koji se „primio“ i na tlu vodećih teatra i besprekornog profesionalizma.

Predstava „Akrobate“, pariskog Le Monfort Théâtre, autora Stefana Rikordela i Olivijea Merua, i dve predstave budimpeštanske trupe Hodworks: „Zora“ i „Uslovi smrtnosti“, u koreografiji Adrijane Hod, utačnile su smisao ovogodišnjeg slogana i odredile estetsko i političko polje festivala.

Pronaći oslonac u drugome, tačnije, otkriti oslonac u drugome, odnosno, biti oslonac drugom čoveku, to je u stvari smisao dileme, ako je to uopšte dilerma: biti il' ne biti, koja je u Subotici, ne slučajno, data isključivo na engleskom jeziku, jeziku Šekspira, noseći to muklo pitanje kao prometejsku baklju, pitanje bez uzvičnika, kao suštinsko pitanje egzistencije čoveka i čovečanstva: živ ili mrtav.

Biti oslonac drugom i naći sopstveni oslonac u drugom, tek to znači biti živ. Taj oslonac, ona je arhimedovska poluga koja ujedno pokreće dva života – poluga koja u meni pokreće život drugog, a u drugome moj život. Živeti bez oslonca i ne biti oslonac, to zapravo znači biti mrtav ili tavoriti na životu kao živi leš, s mrtvim motivima, mrtvim idejama… mrtvim pogledom koji sve što vidi pretvara u mrtvilo, pa i sopstveni odraz u ogledalu – u posmrtnu masku jednog neživljenog života.

Dead or alive, to nije pitanje ili konstatacija mrtvozornika, to je mudroslovni poziv na mišljenje i delanje. Jer može se biti mrtav kao što se može biti živ. Mrtvilo ili umrtvljenost nije ovde konstanta mrtvaca, nego stanje, dopustite mi ovaj varvarizam! stanje nekonzumirane egzistencije.

Kako nas samo „Akrobate“, u kojima plešu (da, plešu!) dvojica akrobata, uče pameti da biti i imati oslonac u drugome jeste život koji vredi živeti. To je život čoveka koji se uvek usuđuje!

Kažemo da ovi akrobati plešu jer u akrobacijama Aleksandra Furnijea i Matijasa Pilea izražava se upravo suština želje plesača ili plesačice da se odvoji, odlepi od zemlje i da poleti – da postane, najzad, homo volans. Zhtevajmo ono što je nemoguće! To je mera čoveka, koja ga razlikuje od svih drugih bića.

Kad gledam kako se jedan akrobata prepušta drugome i, na apsolutan način, predaje mu u ruke sopstveni život, sopstvenu bezbednost i budućnost, kad vidim kako Aleksandar, ili je to Matijas, čini vratolomna salta, oslonjen o ruku svog druga, dok mu glava munjevito prolazi tik uz patos, mene ne hvata jeza i srce mi se ne steže, nego se upravo raskravljuje, zato što gledam dve duše otelovljene u zajedničkom telu dvojice, a ono, u svojoj uzvišenoj umetnosti, od vašara do teatra i od teatra do cirkuske šatre, ispisuje piktograme u vazduhu, u zraku, koje zna da čita svako dete, svaki starac ili starica, kao drevno pismo živog a zaboravljenog jezika, jezika solidarnosti i smelosti da se prepustiš drugome, da u drugog imaš poverenja kao u samoga sebe, da drugog ljubiš kao sopstvenu ličnost.

Odatle, iz korena tog pisma, u stalnom nastajanju čovečanstva, tog pisma koje se čita kao buđenje egzistencije, potiču i oni sasvim nežni – u pauzama između dva skoka smrti preduzeti pokreti, kad Aleksandar Matijasu ili Matijas Aleksandru povlači majicu preko razgolićenih leđa. To je eros bez požude. To je čista želja. To je raj o kojem se pripoveda.

Eto zašto je Niče govorio o mudracu koji pleše, o filozofu koji pleše. Aleksandar i Matijas nisu filozofi, ali njihova međusobna akrobatika jeste filozofija par excellence. Filozofija ljudi koji se usuđuju, tek to je filozofija; mudrost malog čoveka koji se uporno, godinama, sprema za svoju tačku, da je izvede na pozornici istorije kao povesno biće, kakvo ne može da bude nijedno drugo među bićima – kao ličnost – te da, pre nego što sklopi oči poslednji put, može sebi da kaže: živeo sam svoj život, misleći stalno na onaj trenutak koji ga uvodi u njegovu besmrtnost, a ne na njegovo puko trajanje. Nisam se plašio smrti, bojao sam se kukavičluka. Eto, to je, ako hoćete, tajna Svetog grala koja se, dakle, ne nalazi u unikatnoj bočici, kao usirena kapljica božanske krvi, nego u grlu svakog čoveka koji se usudio, koji se usuđuje (kakav divan glagol, glagol koji izaziva sudbinu, glagol koji pleše sa sudbinom sopstvenog subjekta!).

Grupa Hodvorks, njih četvoro, dve plesačice i dva plesača, izveli su dva… najradije biram da kažem, dva antibaleta. Značenje ovog termina počnimo da razaznajemo od sledeće istorijske analogije: prema baletu, antibalet se odnosi u onom smislu u kojem se, prema drami, kod Joneska razvija antidrama.

Prva predstava, „Zora“, sastavljena od improvizacija na ustaljeni baletski alfabet, zapravo je predstava koja nam pokazuje od čega nastaje onaj usavršeni baletski pokret: šta telo sve mora da učini od onog trenutka kad se od primata uspravilo i postalo „religiozno telo“, telo koje se postavilo u vertikalu, kako nas je o tome učio Mirča Elijade, pa sve do onog trenutka kad je poželelo da se po toj zamišljenoj vertikali, koja je, u stvari, u beskraj produžena linija kičme čoveka, vine uvis, u nebo.

Kad kažemo za nekog da ima kičmu, evo šta uistinu mislimo: da se usuđuje; da sme da bude oslonac drugome – vaspitač drugog koji će prekoračiti granice lepog vaspitanja, koji će preći preko crte bon-tona i vinuti se u egzistenciju.

U ovom smislu, od „Zore“ je još značajnija druga predstava Hodvorksa, simptomatičnog naslova, „Uslovi smrtnosti“. Za razliku od prve, koju pokazuju u „kostimu“ potpuno nagih tela, ovu drugu, plesači igraju u probnim baletskim kostimima, u uobičajenoj opremi za probe, ali ih oblače i uparađuju tako da karikiraju neizbežnu uštogljenost klasične baletske uniforme.

Tu su gaćice navučene na pola zadnjice, pa guzovi sevaju kao podsmesi, a usmine anusa, s vremena na vreme, pokažu svoje zube i promrmljaju vetrić u vazduh, kao što muški polni organ, koji tu i tamo izviri iz rastegnutog šortsa postaje zgodna drška prilikom nekog veoma nestabilnog položaja. Ovaj antibalet, prekrasan je dadaistički balet kakav nikad ranije nismo videli. To je i sricanje onih telesnih slova, kakvo se nikada ne vidi u klasičnom baletskom izvođenju, upriličenom da zaseni svojom tehničkom preciznošću. Ali, to nije samo sricanje, nego i ispisivanje jednog fantazmagoričnog baletskog romana. Istovremeno, postoji tu i paralelni tok, koji je, u stvari, tok svih nuspojava, svih uzgrednosti koje se skrivaju od pogleda u uobičajenom baletskom izvođenju.

Sve to sricanje i, tim sricanjem, ispisivanje fantazmagoričnog baletskog romana, sva ta demonstracija propratnih pojava, koje se inače skrivaju od cepidlačkog pogleda gledaoca, ovde je, treba li to reći, izvedeno baletski virtuozno.

Tako nam je na ovogodišnjem Desiréu progovorilo sopstveno telo.