Otvorena paleta

Povodom večerašnje samostalne izložbe „Anđeli“, akademskog slikara i grafičara Duška Stojanovića (Čurug, 1960) koju će otvoriti književnik Boško Ivkov, u 19 sati u novosadskom Muzeju Vojvodine, razgovarali smo sa autorom koji je dugi niz godina boravio u Slovačkoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je ostvario veliki uspeh svojim brojnim samostalnim izložbama. Duško Stojanović završio je Odsek za slikarstvo na Akademiju umetnosti u Novom Sadu (1986), a specijalizaciju za grafiku na Visokoj školi Vytvarnych umeni u Bratislavi, u klasi čuvenog grafičara Albina Brunovskog. Pored domaćih udruženja, član je i Asocijacije „Maison des artistes“ u Parizu od 1997. Na predstojećoj izložbi, umetnik predstavlja trideset svojih dela – ulja na platnu velikih formata, nastalih krajem prošle i početkom ove godine.
Ovaj ciklus velikih formata ulja na platnu slikali ste tokom prve godine Vaše ćerkice koja se zove Anđela. Da li je izložba posvećena njoj ili sam naslov ima i drugo značenje?
– Jeste, čitav ovaj ciklus slika posvećen je mojoj ćerkici, ali nadahnuće i inspiracija su tokom slikanja bili nešto što je bogom dano, tako da mnogo anđela ima i u slikama. Ovaj naslov na neki način objedinjuje čitavu ideju koja je utkana u slike.
Na Vašim slikama iz najnovijeg ciklusa ponovo dominira crvena boja…
– Ona je zaista dominirala i na prošloj izložbi, takođe, u Muzeju Vojvodine pre tri godine, ali, sada je ta crvena boja otvorena skroz do kraja. Ona predstavlja neki tren, moje stanje svesti i osećaj koji sam imao dok sam slikao. Ona je stvar osećaja, palete se ili otvaraju ili zatvaraju, a meni se ta žarka, žestoka, višeslojna crvena ovoga puta otvorila bez zadrške.
Prošlo je dvadeset godina od specijalističkih studija u Bratislavi. Koliko se s vremenom udaljavate ili nadograđujete ili koliko je još prisutna u Vašem stvaralaštvu ona nit koja Vas povezuje sa velikim stvaraocem kakav je bio Albin Brunovski?
– Naravno da mi je bila izuzetna čast i prilika da upoznam profesora Brunovskog, koji je vodio katedru za grafiku na slovačkoj Akademiji lepih umetnosti. Kada sam 1986. diplomirao slikarstvo na novosadskoj Akademiji, nekako sam mislio da je sa spoznajama sve gotovo. Naravno, bio sam mlad i spreman za okršaje. Već tada su moje slike, dakle u staroj Jugoslaviji, bile uvrštene na svim bijenalima, i izlagao sam mnogo u inostranstvu. Imao sam osećaj da je cela priča završena kad sam dobio stipendiju, tačnije, dve. Mogao sam da biram između Pariza i Čehoslovačke i izabrao sam Bratislavu. Nekako sam mislio da me Pariz neće zaobići kasnije i to se ispostavilo kao tačno, jer sam i bio osam godina tamo. Kada sam stigao na specijalizaciju kod Brunovskog, morao sam da krenem celu priču iz početka. Tako se, inače, grafika studira šest godina i tek se poslednje dve radi slobodna grafika. Upijao sam tada sve i krenuo u priču širom otvorenih očiju jer mi je taj tretman i falio na našoj akademiji. Bio sam u svakodnevnim kontaktima sa Brunovskim koji je zasigurno najbolji grafičar XX veka. U tim razgovorima su se brusile i čistile stvari. Osim same tehnike, tehnologije, likovnih elemenata, bilo je pre svega usmeravanja na temu šta umetnik treba da dočara, koju poruku prenosi, koja je ta višeslojnost poruke. Nije umetnost samo da ti izraziš svoju osetljivost nego umetnik mora da ponudi svoju poruku koja mora nositi više komponenata u sebi – prosvetiteljskog i otvarajućeg karaktera. Sećam se njegovih reči – „Svaki umetnik u isto vreme mora da bude najbolji zanatlija, a da mora da bude i misionar, pa ako hoćete i guru“. G.