Ovo je svet migranata

„Moj lični interes je da napišem sledeću knjigu“, kaže Aleksandar Hemon, pisac formiran u preklapanjima raznorodnih značenja porekla i pripadnosti – između Sarajeva, u kome je rođen i Čikaga, u kome ostaje pošto se 1992. više nije mogao vratiti u grad čije je ubijanje tada upravo započelo. Hemon će sada pripadati i Parizu, u kome narednih godinu dana radi na novoj knjizi; pripada i Beogradu gde je nedavno objavljen prevod njegovog romana „Čovek niotkuda“, u izdanju kuće Rende, a on tim povodom bio gost pred sam kraj 2006. Hemonovo poreklo danas se otkriva pre svega u njegovim knjigama, koje su čitane na dvadesetak svetskih jezika.
– O knjigama, svojim i knjigama koje volim, razmišljam kao o javnom prostoru koji definiše pisac, a u koji čitaoci slobodno stupaju. Književnost je, dakle, barem potencijalno, inherentno demokratska situacija. Ako ja napišem knjigu i onda ti dođeš i pričaš sa mnom iz nekog razloga, mi pričamo o tom pitanju kao autonomni pojedinci. Ni ja kao autor ne vladam tim prostorom, i naš razgovor nije uslovljen našim individualnim pripadnostima, ili našim međusobnim nacionalnim ili drugim mitološkim vezama. To je moj utopijski projekat, kaže Hemon u razgovoru za Danas.
Ko je savremeni čovek „niotkuda“? Dobitnik ili gubitnik?
– Pa ne zna se još. Različite su strategije suočavanja sa gubitkom oslonca u poreklu. Bilo da je prouzrokovana izbeglištvom ili je čisto ekonomska, emigracija dovodi do jedne vrlo zanimljive kulturološke situacije. Ljudi napuštaju svoj prethodni život i dolaze u novi, u kome se za njih otvara bezbroj novih mogućnosti, što za neke od njih može biti tragična priča. Mnogi emigranti koji su istrgnuti iz konteksta u kom su postojali, osećaju se izgubljenim, jer svi oni kodovi, kontakti, snovi i ambicije, odjednom postaju besmisleni i neobjašnjivi u novom kontekstu. Za Jozefa Proneka („Čovek niotkuda“) važna je činjenica rata, jer ne samo da je isteran iz onog što ga je konstituisalo kao ličnost, nego je njegov nekadašnji životni kontekst razoren i nema se gde vratiti. Sa druge strane, zid pred kojim se našao u Americi ne može da probije, ne uspeva da se integriše i ostaje u praznini između dva sveta.
Moje iskustvo je unekoliko drugačije. Slično Proneku, i ja sam istrgnut iz konteksta Sarajeva, ali ga nisam potpuno izgubio – još uvek pišem na svom maternjem jeziku, zadržao sam kontakte. Ali istovremeno sam dobio dodatni kontekst, dodatni jezik i dodatnu kulturu.
Ovo je svet migranata, svet ljudi koji idu s jednog na drugo mesto i prelaze mnoge prepreke, od viznih sistema do problema identiteta. Misim da je to najzanimljivija stvar za pisanje.
Ako je ovo svet migranata, da li to znači da je „čovek odnekud“ u stvari fantazam?
– Mislim da jeste. Naravno, svako se negde rodio, s nekim odrastao, međutim, ona determinacija koja je ovde – na ovim prostorima – dominantna, da je tvoj primarni identitet nacionalni identitet, već je uveliko besmislica. To je moguće postići samo nasiljem. Bez obzira na to da li je u pitanju rat, ili je to nasilje države koja obučava i primorava svoje građane da se prvenstveno prepoznaju kao Srbi, Hrvati, Rusi, Francuzi… Nacionalni identitet se formira nasiljem. Nije stvar da se protiv toga treba boriti iz etičkih razloga, već mi se čini da je to nasilje već jasan simptom odumiranja. Globalizacija čini identitete nužno složenim, ne samo zbog migranata, medija, istih reklama za nemačko pivo na svim stranama sveta – nego zato što prodiru druge kulture. Monokulturni identiteti se osećaju ugroženim, reaguju nasilno, prema sebi i prema drugome. Pokušavaju se zatvoriti u sebe, raste ksenofobija…
Kako se ta vrsta nasilja odražava u tekstu?
– Meni su takve knjige dosadne. Priče o ljudima kroz čije se reči i dela otkriva zamišljeni karakter nacije, takve tekstove vidim kao izvesnu vrstu propagande. Njihovi autori kontrolišu tekst u ime viših ciljeva, jer se osećaju izabranim da predstavljaju svoju grupu, naciju, i spremni su na sve samo da bi izbegli činjenicu da je ovo komplikovan svet pun ljudi sa komplikovanim identitetima. Spremni su u stvari na dosadno pojednostavljivanje priče.
U našim, balkanskim zajednicama, i dalje nema dovoljno trpeljivosti za autonomne prostore, ni u politici, širem javnom diskursu, ali ni u književnosti?
– Mislim da ovde nacionalna kultura ne dozvoljava autonomne lične prostore. Ne znam kako je u Srbiji, ali u Bosni postoje tri konstitutivna naroda i ostali. Ja sam „ostali“ – što znači da nikad ne mogu da postanem član predsedništva. Nije mi ni na kraj pameti, ali sa stanovišta ljudskih prava ja sam drugorazredni građanin. Ni nacionalna književnost ne dozvoljava autonomne prostore – zbog toga Kiš ovde još uvek ima problema, jer i dalje važi nalog „ili si s nama ili nisi s nama“, i oko toga nema pregovora.
Ponekad se čini da je u osnovi nasilja, i onog državnog i onog u književnosti, zapravo strah od izlaska iz degradirajućeg statusa kolektivnih identiteta, koji ipak pruža bezbednost?
– Ja volim da mislim da identitet može da postoji kao zbir, kao niz životnih slojeva. Nije nužno odbaciti tradiciju, istoriju, porodicu, ali je potrebno poštovanje svih aspekata identiteta. Koncept nacionalnog identiteta zahteva ispunjavanje određenih uslova da biste stupili u naciju – ljudi moraju da budu heteroseksualni, moraju da imaju porodicu, da budu određene rase, vere… Ja verujem da je identitet suma – neka pripadanja su kolektivna, neka nisu stvar mog izbora u apsolutnom smislu, ali mnoga jesu stvar mog izbora.
Sa identitetom koji se iscrpljuje u naciji postoji lagodnost odsustva izbora, građani su već izabrani svojim rođenjem, i odriču se odgovornosti u korist nekog ko odlučuje šta je interes nacije. Ovde je to posebno teška slika jer su ljudi opterećeni preživljavanjem, i taj istočnoevropski balkanski pesimizam, koji zna da kaže „budimo bezbrižni dobro biti neće“, otkriva duboko nepoverenje u državu i mogućnost da se stvari promene. Izmučeni fašisoidnim vladama, zločinima, pljačkom, ljudi se okreću sami sebi i država više nije nešto što možemo izgraditi zajednički, vođeni nekom odgovornom idejom koja traje duže od mesec-dva.
Osim sukoba među nacionalnim identitetima, balkanske zemlje u tranziciji suočene su sa novim tenzijama koje nosi globalizacija.