Uprkos još jednoj godini bez jasne kulturne politike, period za nama pamtiće se po retrospektivnim izložbama velikana ovdašnje likovne kulture, kao i po mladim umetnicima koji su, po pozivu, pretstavljali Srbiju na međunarodnim likovnim kolonijama i plejadi mladih u punom usponu – različitih medija – likovnih umetnika, vezanih za beogradsku Galeriju Zvono, retku privatnu galeriju koja svoju ulogu shvata na pravi način, a koja je, po pozivu predstavila „svoje umetnike“ na međunarodnim sajmovima umetnosti u Beču i Kelnu.
Uprkos još jednoj godini bez jasne kulturne politike, period za nama pamtiće se po retrospektivnim izložbama velikana ovdašnje likovne kulture, kao i po mladim umetnicima koji su, po pozivu, pretstavljali Srbiju na međunarodnim likovnim kolonijama i plejadi mladih u punom usponu – različitih medija – likovnih umetnika, vezanih za beogradsku Galeriju Zvono, retku privatnu galeriju koja svoju ulogu shvata na pravi način, a koja je, po pozivu predstavila „svoje umetnike“ na međunarodnim sajmovima umetnosti u Beču i Kelnu. Sledeća odredišta sajmova umetnosti tokom 2007, pod nepromenjenim naslovom, Umetnost 21. veka, su Seul i Moskva, a Galerija Zvono dobila je blanko poziv.
Zadržaću se, još malo, na početku prve rečenice. Vlada, koja je u ostavci, valjda, jer su raspisani izbori, jasno je naglasila svoje prioritete u kulturi, od premijera do ministra kulture, a oni su „Ko ne razume Guču (ili ne voli) taj ne razume Srbiju“. Ministar kulture ne propušta otvaranja izložbi tzv. „Pariskog kruga“ (neće valjda Prolećni i Jesenji ULUS salon) u organizaciji Živojina Ivaniševića, alijas Žike Pikasa, privatnog galeriste, očito dobrog trgovca, što je za pohvalu, jer je zadatak galeriste i da proda dela. U toj „priči“ su dve stvari nedopustive: naziv, jer je zloupotreba davno apsolviranog i u istoriji umetnosti naučno obrađenog umetničkog kruga; na tim otvaranjima ministar, zdušno, obećava ateljee u Beogradu slikarima, krajnje privatnog izbora, što njega ništa ne košta, ali košta poreske obveznike. Jedan se već završava na Senjaku, a koji je i čiji – čuće se. U takvoj političko-likovnoj klimi treba prihvatiti i spomenik Nikoli Tesli, rad Drinke Radovanović, tom „savršeno ružnom“ i diletantskom delu koje je uzburkalo ukupnu stručnu, kulturnu i esnafsku javnost, nažalost, bez konkretnog uspeha. Dobro je što o svim protestima te sramote za likovnu umetnost u Srbiji postoji pisana dokumentacija. Treba samo malo sačekati, sve će doći na svoje mesto. Kultura je trajna kategorija, za razliku od političara, a koje umetnost ne štedi, naročito kad su to paralelni svetovi istog vremena.
Vratimo se vrednim izložbama, pre svega retrospektivama u MSU, velikana naše likovne kulture, što bi se reklo ostavština za budućnost. Jedna retrospektiva je veliki muzejski poduhvat, četiri su za divljenje, a one su priređene: Miodragu B. Protiću, osnivaču MSU, slikaru, teoretičaru, piscu i legatoru; Ljubici Cuci Sokić, biseru srpskog slikarstva; Bori Iljovskom, „večitom dečaku“ razigrane forme kolorističkih bogatih viđenja; Neši Paripoviću. Muzej istorije Jugoslavije upriličio je izložbu „Umetnost kineske bronze“. Zatim, sledi izložba Bogoljuba Boba Jovanovića u Galeriji Grafičkog kolektiva, radovi na papiru (60-te, 70-te), ozbiljan istraživački rad Ljiljane Ćinkul, gotovo zaboravljenog umetnika, pionira na našim prostorima estetike art brut. Nažalost, sve pomenute izložbe, medijski su propraćene samo kao vest. Kad sam već kod GK, neprihvatljivo je kako se već neko vreme odnosimo prema umetnosti grafike, koju čine vrhunski umetnici svih generacija, imamo ignorantski stav, a do juče su bili zastupljeni u selekcijama Oktobarskog salona. Nije umetnost grafike „nedelja mode“, kao što nije briga samo GK, galerije, po kvalitetu izložbi među vodećim u gradu, ako ne i u regionu, kako se to politički korektno kaže. U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, vredna pamćenja je izložba Željke Momirov, kao i 150 godina španske fotografije. Od autorskih izložbi treba pomenuti izložbu „ist, um“, Vere Vitorović u Galeriji ULUS, Akrilit art, projekta vezanog za nove tehnologije u umetnosti, a koji je realizovan odabirom i učešćem izuzetno značajnih imena savremene likovne scene, različitih generacija, različitih medija, različitih poetika, ali svih u iskušenju materijala; ova, svojevrsna, likovna kolonija u trajanju od godinu dana, osim što je rezultirala dobrom izložbom, jeste i pionirski poduhvat da se spoje umetnost i industrija, u konkretnom slučaju „Galenika-Krilit“.
E, Oktobarski salon, 47. po redu (verovatno najskuplji dosad), pod nazivom „Umetnost, život i pometnja“, a u selekciji Rene Bloka. Selektor je za svoju ideju angažovao 112 umetnika iz sveta, odnosno njihova dela i 33 domaća umetnika i sve to postavio na 15 lokacija, od kojih su mnoge prvi put korišćene, što je dobro, ali je opšti utisak pometnja, te se za ovaj Oktobarski salon ne može iskoristiti stara poslovica – „ako ne znaš šta je dobro, pitaj šta je skupo“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
