Poeziju, koja je bez daha ostavila i velikog Johana Volfganga Getea, a preko njega, među vodećim srpskim pesnicima 19. veka ostavila traga i u stihovima Jovana Jovanovića Zmaja, na srpski je sa bošnjačkog prevoda Bećira Džake prepevao književnik Slobodan Blažov Đurović. Oko 500 Hafizovih gazela – „persijskih soneta“ minijaturama je ilustrovao vodeći savremeni iranski minijaturista Mahmud Farščjan, uz kaligrafije iz pera persijskih umetnika Galamhuseina Amirhanija i Džalila Rasula.

– Prepevati Hafizove stihove za mene je bio zaista veliki izazov. Privukli su me svojom izrazitom metafizičkom, duhovnom crtom, jakim ljubavnim osećanjima. U njima se često pominje kafana, vino, ljubav, draga koja ga je ostavila i on pati…, ali sve to je dignuto na visok duhovni i metafizički pijedestal tako da je to ravno fascinaciji. Hafiz je trajno aktuelan i savremen – i u vremenu u kom je živeo, a i sad. To su univerzalni pesnici koji su poštovali i druge tradicije i kulture. Tada nije bilo toliko ostrašćenosti koliko je, nažalost, ima danas. Mislim da se vraća vreme potrebe da se kulture opet zbliže, a Hafiz je jedna od vitalnih spona – kaže za Danas Slobodan Đurović.

On objašnjava da je osećao je veliku odgovornost jer je Hafizov „Divan“, uz Kur'an i Muhamedove hadise (pouke) obavezni deo biblioteke gotovo svake iranske kuće, ali i zbog činjenice da je u arapskom svetu poezija „dignuta na nivo kulta“.

– Ne treba zaboraviti da u Arabiji maltene svaki čovek – od kalfe do cara, piše pesme i da se poezija visoko vrednuje. Nadam se da će takav trenutak doći i u nas i da će i kod nas sazreti neko takvo uzvišeno i sveto osećanje – naglašava Đurović.

O srpskom prepevu Hafizovog „Divana“, čiji je izdavač Iranski kulturni centra u Beogradu, juče su u Narodnoj biblioteci govorili direktor NBS Laslo Blašković, ambasador Irana u Srbiji Madžid Fahimpur, upravnik Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ Aleksandar Jerkov i prvi čovek Iranskog kulturnog centra Mahmud Šaluji, koji je napisao predgovor i objašnjena u prevodu Aleksandra Dragovića.

Blašković i Jerkov ukazali su na uticaje persijske poezije, posebno Hafizove i drugih sufitskih mističara na dela Jovana Jovanovića Zmaja, Ive Andriće, Meše Selimovića i bošnjačku književnost. Profesor Jerkov je istakao da se „u odnosima kultura moraju slaviti trenuci kada se one približavaju“, mada „iako je u našoj istoriji bilo neuporedivo više sukoba, borbi, sudaranja sa islamom, nego radosnog sažimanja i zajedničkog života“, treba upoznati i druge kulture da bi bolje upoznali sebe. Prema njegovim rečima, „ovo Hafizovo remek-delo je takav primer susreta kultura u kome ostajući različiti, možemo biti bliži“.

– „Divan“ je dragocena kolekcija znanja, podseća na naše i na sva prethodna vremena. Hafiz je mistički pesnik koji traga za božanskom egzistencijom i postojanjem – ide putevima zemaljskim da bi dostigao nebesku visinu. On je gnostički mislilac i strastveni zaljubljenik bogotražiteljske svesti i pročišćene prirode koji iskreno voli ono što je spoznao. Njegova poezija je teška i dvosmislena, zbog čega nije jednostavno govoriti o njoj – naglasio je Mahmud Šaluji.

Posle njegove ocene da je Hafizova poezija još lepša uz muziku, usledio je mini-koncert iranskog sastava koji je izveo tradicionalnu muziku pokrajine Huzestan.



Mističar iz Širaza

Šemsudin Muhamed Širazi, poznat kao Hafiz (1325 – 1390) bio je rodom iz Širaza, gde je proveo skoro čitav život i gde se nalazi i njegov grob, koji je i danas mesto okupljanja pesnika. U iranskoj književnosti smatra se da „Hafezova poezija izražava najdublje duhovne doktrine islama i da nijedan drugi pesnik na persijskom jeziku nije uspeo da dostigne to savršenstvo i prenese ono što duša u stvarnosti preživljava“. Njegovo veliko pesničko delo ostavilo je u senci njegov značaj kao satiričara, na koji ukazuju pojedini istoričari književnosti.